Ludilo

Ne znam šta se desilo i šta se dešava sa ljudima? Danas sam sreo barem tri "puknute" osobe i par njih iz "Lego" kockica. Stereotipi ludila i stereotipi, Ja furam fazon "onog-one". 99% njih, žive tuđe identitete. Poistovećivanje sa nekim iz bliže ili šire okoline. Danas sam maznuo paštetu, jogurt i dve kriške hleba i povukao se da me niko ne vidi i da ja nikoga ne vidim. Nije mi se razgovaralo, uhvatilo me da budem sam. Dok sam se vozio na posao, stao sam na jednom mestu, uživao u krajoliku i disao punim plućima. Proverio sam brzinu i potrošnju goriva. U proseku sam potrošio 5,7l/1oo a prosečna brzina mi je bila 68km/h. Brzo sam vozio a nisam ni osetio. Sve u svemu, kasnije sam se osećao, kao da me krava sažvakala i ispljunula. Gledao sam izlazak sunca i poželeo da se nikuda ne mrdam. Bezvoljno sam spustio ručnu i nagib terena me je doterao do radnog mesta. Nakon parkiranja, još sam oko minut gledao u prazno. Nešto mi se nije dalo a onda se Davor iz katastra, parkirao do mene pa sam otišao do ulaza u opštinu i otključao ulazna vrata. Nabacio sam profesionalni osmeh i svim pridošlicama poželeo dobrojutro. Od 8h sam prešao na dnevno vreme pa se jutro pretvorilo u dan. Nakon gledanja ljudi u mimohodu, obuzelo me ludilo. Toliko o današnjem danu, možda će sutra biti bolje.