Kraj ulice se završavao uplivom u glavnu. Na samom ćošku je živela jedna starica, Jovanka. U malom dvorištu je držala par svinja pa je sav komšiluk, ostatke hrane i organskog smeća, ubacivao u jedno bure pored njene kapije, Kao klinci smo se sprdali na njen raču i razvijali kojekave teorije. Bilo je tu veštičarenja, raznih prinčeva, avijatičara, kosmonauta, sve dok se kod nje nije doselio čovek sa teleskopom. Od tada nam je bilo sve jasnije. Nama, klincima, nije naplaćivao gledanje kroz teleskop pa smo u njegove neradne dane, gledali kroz teleskop i slušali priče o pegama na suncu. Kenedi, kako smo ga zvali, radio je po vašarima, prodavajući razne cicaboce. Najzanimljiviji je bio prsten sa likom Kenedija pa je zato dobio to ime. Često smo u večernjim satima videli Jovanku i Kenedija kako sede naslonjeni na zid i razgovaraju. Uvek smo dobili odpozdrav na "dobro veče". Odrastanjem smo se preselili u obližnji park i počeli šutati loptu. Jednog dana je nestala Jovanka i Kenedi a taj ćoškić sa kućicom u malom dvorištu je naselila Stanka a kasnije je srušila i sazidala veću kuću. Dvorište je postalo još manje a čuvala su ga dva rotvajlera. Kasnije sam se odselio iz tog kraja a pre neki dan sam se setio Jovanke, bez ikakvog razloga.
Нема коментара:
Постави коментар