Detalj sa majevice

Radnja se dešava u ruralnom kraju između dva brda. Umrla je baba Jevrosima i baba Živki je zapalo da je okupa i sredi za sahranu. Jevrosima je bila sa onog drugog brda koje je delio potok bez mosta. Narod s obe strane brda je naslagao neke trupce da bi lakše i bez kvašenja prelazili dotični potok ali nikada nisu to uradili po PeeSu i nikada ga nisu Bog zna kako učvrstili. Jevrosimina poslednja želja je bila da je sahrane u rodnom selu, pod starim hrastom, koji je tog leta punio oko 300 godina. Procesiji je valjalo po letnjem suncu, tabanati brat bratu sedam do osam kilometara a i valjalo je potok preći. Okupilo se nekoliko ljudi da isprati baba Jevrosimu a baba Živka kao nalbliži rod i osoba koja je baba Jevrosimu lepo pripremila za ukop, bila među prvima. Komandovala je nosačima sanduka i krepila ih rakijom. Stigoše do potoka i rasklimanim balvanima. Nekoga od nosača je udarilo sunce a predpostavljam i rakija i džaba je baba Živka upozoravala ekipu nosača sanduka: „lagano, polakše...“ jedan od nosača se pokliznuo i sanduk je pao delom u potoka delim na zemlju a baba Živka razočarano i u besu reče:  -Sad je morete jebat’. -„ Majevice, da te nema, valjalo bi te izmislit’

Tetka

Hm, tetka je imala nepogrešiv osećaj za kič i slaganje boja. Provela je u Švabiji oko 40 godina. Plastično voće, PVC milje, čak i na televizoru gde je jedan kraj virio oko deset santimetara preko gornjeg ekrana a simetrično je stajala još jedna čipkica na stalku ispod televizora. Voleo sam je. Ona meni Mađarski sa dodatkom nemačkog a ja njoj SH. Savršeno smo se razumeli. Vazda mi je donosila garderobe, Fa dezodoranse, šampon sa aromom jagode, Nestle belu čokoladu,  no, zaustaviću se kod garderobe.
Jedne godine, davno, podosta davno, negde pred Uskrs, dođu sa đakonijama od zeca. Između ostalog, bile su farmerke i jakna od somota. OK jakna i farmerke ali. ALI! Jakna je bila svetlozelena s ranflom na kragni i na rukavima,boje,  pribižno zastavi današnje gej populacije a farmerke su bile crvene. Da sam prišio na nji' srp i čekić, ne bi se razlikovale od zastave KPJ. Broj je bio za komšiju Josu, par kila teži od mene a nadmašio me je i u visini. Čokolada, dezodorns, šampon je pao u duboki zaborav dok nisam stasao za farmerke i jaknu. Pred Božić, nova tura čokolade, dezodoransa i šampona a između toga, žute vunene pantalone, karirane  crvenom bojom. Udarila zima te godine pa je  uz US Top, Jordan jeans i super Rifle, doš'o na red za vunu i somot. Dragi Bože, predragi Bože, Ooo, Gospode Bože kako me je bilo sramota. Bilo me je stamota l' mi nije bilo zima a dobio sam i nadimak "Papagallo". Mislio sam da ću ga kasnije promeniti u Gianni, Giovanni ili Rocco al' prc. Posle jednog pohoda ba muf, cura me je prekrstila u Max  i taj mi je nadimak ost'o do danas.
Eee,    tetka, tetka!

Rođendani, imendani i ostala slavlja

Ćale mi nikada u životu nije čestit'o rođendan al' zato mi imendan, nikada nije zaboravio, čak ni kada smo bili udaljeni po par hiljada kilometara. Poslednji put mi telefon zazvonio na splavu, savski kej bb, pored Gusara... zaista je bilo rano, oko pola osam ujutro i probudio me iz dubokog sna. Čestitao mi je imendan i pitao me je za zdravlje. OK sam k'o i obično, Ti? To je bilo sve i svaki suvišan razgovor ne bio prirodan. Nikada se niko nikome nije jadao, poveravao, postavljao suvišna pitanja. Juče sam mu bio na grobu i nisam ništa mogao da ga pitam, ni u mislima, jebiga.

"Amarkord" limited edition

Krenemo, pokojni Gavra, Tulak, Mario i ja da kotlićamo kod Gavre na salašu. Prvo, obišli smo grad s jednog kraja na drugi u potrazi za materjalom al' 'lebac, nikako ne nađosmo. Prođosmo salaš, cirka 10ak kilometara i tamo nađosmo kruh naš nasušni. Vratismo se na salaš al' avaj, Gavri ključ od salaša, ost'o kod ćaleta koji je otiš'o u vikendicu na Paliću. Šta ćemo, bližilo se podne a do sada smo već prevalili 80ak kilometara. Ded' kod Marija i na regularnom "Gorenje" šporetu na struju i "Kukti" opravimo svečano jelo. Usput smo cirkali vino iz balona (cca10l)i kada je pasulj sa papcima bio gotov, navalili smo  na nj. k'o svinja na masan džak. Negde pri završetku jela i 5 l vina, dve žene, uredno doterane, s kapije kažu: -Jehova će doći!- -Mož' al' pasulja nema više i sa vinom smo kratki.  Ostalo je  malo rakije iz Bački' vinograda. - kaže Marijo. Tu već zagrebasmo kašikama po dnu tanjira, skoro smo i šare počeli jesti. Krene neka priča o svemogućem ali mi točimo vino i nudimo pridošlice. Tu one odustanu i zbrišu na kapiju. Dugodlaki jazavičar Ali se nije ni mrdnuo. Neko je prokomentarisao:  - Mogli štogod jebat' - Razbacasmo karte i udarimo po "Sedmicama". Curila je priča, kako je Pino Silvestre dobar u nedostatku rakije i kako se podriguje od njega.  Druženje je trajalo dok je bilo vina a kasnije smo izduvali po džoint i svako na svoju stranu. Jehova nije došao da proba rakiju iz Bačkih vinograda. Jehovo, jehovo, đe će ti duša?

Iz edicije "Amarkord"

Nije uvek bilo veselo. Voleo sam da idem na književne večeri lokalnih bardova. Lokalni su bili, uglavnom, zato što su lokali. Lokali su do te mere da su se kasnije valjali po prosutom piću i srči.  Prednjačio je Kolar, čak je zbog alkohola ostao bez deteta. Mirko: - Dok ste se ti i Lucija,  ožderavali pored roštilja, mali vam se udavio u šahti. Ja sam predao mrtvog sina u naručje Lucije dok si ti natezao iz flaše.- To je bilo u pivnici posle Andrejevog recitala Jesenjina na ruskom. Potom je Kolar navalio na Mirka i uz opštu tučnjavu i lom pivnice. Frku je umirila murija koja je sa pendrecima uletela na nečiji poziv. Posle tog događaja, prestao sam ići u pivnicu a nedugo posle su je zatvorli i srušili. Kolar se obesio par godina kasnije a Mirko  i dalje važi kao jedan od najvećih intelektualaca u Subotici. Ponekad ga sretnem u gradu i najčešće vodi žustre dijaloge, sam sa sobom.

SDO 2003.

Pisma koja sam dobio od drugara, keve, ćaleta, dok sam služio vojni rok, stali su u jednu kutiju od SDO. Nisam odgovarao na pisma pa ih nije bilo mnogo.   Ta kutija je završila na tavanu. Dopunila se sa par fotki i bila ubačena u jedan kartonski kofer, zajedno sa  kolekcijom "Stripoteka", magazina "Spunk" i "Gigant" sa Gastonom. Dan, pre prodaje kuće, raščišćavao sam tavan i spustio taj kofer  sa planom da ga ponesem sa sobom. Međutim, na pola posla mi je javljeno da mi je ćale  imao koš jedan infarkt u Baru, leži u bolnici bolnici i da ne veruju da će preživeti. Tog momenta sam se spakovo i u 19:30, ulovio voz za Bar. Drangulije sa tavana sam ostavio na sred dvorišta. Neko od familije je bio zadužen da sledeći dan, obezbedi kontejner, koji će očistiti dvorište. Ćale je preživeo a ja sam se vratio, nakon nedelju dana. Novi vlasnici su se uselili a ja ostao bez crića i SDO.  Deo istorije je nestao a ja sam počeo sakupljati novu. Posle toga sam se selio više puta i uvek pravio spremanje istorije. Ratosiljao se stvari koje su bile kabaste, zauzimale mesto a od garderobe sam izdvajao sve stvari, koje nisam oblačio duže od godinu dana. Da ne kažem, pri tim spremanjima sam ostao bez nekih stvari, koje su mi zaista značile al’ the show must go on. Žao mi je kevinog notesa sa receptima, fotke iz kevinog novčanika na kojoj imam brkove, jedne salvete umrljane crvenim vinom, mesingane pepeljare od topovske granate „Berghoff“ iz 1913, koja je bile uzidana u letnju kuhinju i tako... Bilo pa pprošlo i šta ’š sad!
Ostale su fotke u albumu iz novijeg perioda, par priča  u rokovniku i otkucanih na peliru, biblioteka sa par stotina naslova, koje trebam prebaciti u drugu državu.
Ostale su samo uspomene, gde sam padao i uzdizao se.
Megyunk tovàbb