SDO 2003.

Pisma koja sam dobio od drugara, keve, ćaleta, dok sam služio vojni rok, stali su u jednu kutiju od SDO. Nisam odgovarao na pisma pa ih nije bilo mnogo.   Ta kutija je završila na tavanu. Dopunila se sa par fotki i bila ubačena u jedan kartonski kofer, zajedno sa  kolekcijom "Stripoteka", magazina "Spunk" i "Gigant" sa Gastonom. Dan, pre prodaje kuće, raščišćavao sam tavan i spustio taj kofer  sa planom da ga ponesem sa sobom. Međutim, na pola posla mi je javljeno da mi je ćale  imao koš jedan infarkt u Baru, leži u bolnici bolnici i da ne veruju da će preživeti. Tog momenta sam se spakovo i u 19:30, ulovio voz za Bar. Drangulije sa tavana sam ostavio na sred dvorišta. Neko od familije je bio zadužen da sledeći dan, obezbedi kontejner, koji će očistiti dvorište. Ćale je preživeo a ja sam se vratio, nakon nedelju dana. Novi vlasnici su se uselili a ja ostao bez crića i SDO.  Deo istorije je nestao a ja sam počeo sakupljati novu. Posle toga sam se selio više puta i uvek pravio spremanje istorije. Ratosiljao se stvari koje su bile kabaste, zauzimale mesto a od garderobe sam izdvajao sve stvari, koje nisam oblačio duže od godinu dana. Da ne kažem, pri tim spremanjima sam ostao bez nekih stvari, koje su mi zaista značile al’ the show must go on. Žao mi je kevinog notesa sa receptima, fotke iz kevinog novčanika na kojoj imam brkove, jedne salvete umrljane crvenim vinom, mesingane pepeljare od topovske granate „Berghoff“ iz 1913, koja je bile uzidana u letnju kuhinju i tako... Bilo pa pprošlo i šta ’š sad!
Ostale su fotke u albumu iz novijeg perioda, par priča  u rokovniku i otkucanih na peliru, biblioteka sa par stotina naslova, koje trebam prebaciti u drugu državu.
Ostale su samo uspomene, gde sam padao i uzdizao se.
Megyunk tovàbb