Đurđin

 https://www.youtube.com/watch?v=U9cVP7hQNIc&list=RDEM_QnX10Fcfw6Gx7AlXEuVKw&index=4

Zapala me ova muzika i setih se ex wife i puta u Đurđin. Đurđin je jedno malo mesto, kada se pre Mišićeva skrene prema Starom žedniku. Nekada je postojala pruga između Subotice i Đurđina ali su je uklonili nakon uvođenja autobuske linije. E, par kilometara pre Đurđina je postojao jedan salaš. Kada su svi stanovnici i naslednici salaša pomrli, neko je poskidao krov salaša a pošto je bio sagrađen od nabijanice, kiša ga je sravnila sa okolnim terenom. Prilikom obilaska, našli smo podrum a u podrumu je bilo jedan veliki, pleteni  sanduk. U sanduku je bilo par knjiga a zapao mi je naslov "Doktor filozofije". Priča ide o mladiću sa sela, koji je otišao u grad na studije. Našli smo praznu flašu od subotičke pivare, delove, zelene kaljave peći od "Žolnai" keramike, par potkovica i jedan lanac. Kada smo se vratili u Suboticu, pažljivo sam očistio pronađene predmete i ulakirao ih.Na salašu sam napravio seriju fotografija ali su ostale kod ex wife a sada je suviše prošlo vremena da ih tražim od nje. Bilo pa prošlo. Samo se sećam.

Još malo i prepiska je gotova

Probudila me bešika oko 01:15 a Leo me (normalno) ispratio toaleta i sačekao dok nisam obavio. Taman sam se skupio da nastavim spavanje, kada sam osetio da šapicama ganca po meni. Posle gancanja, uvukao se pored Džasti i mene, naslonio njuškicu blizu moga lica. Na obrazu sam osetio njegovo disanje. Džasti je u nekom polusnu, pomilovala Lea a on je počeo da prede. Jebo ti antistres lopte, feng šui, jogu i ostale lajfkoučove. Leo je antistresan. 

Opet me pamet brzo napustila. Jutros se setih neke anegdote iz života i dok sam stigao do posla, prc. Dva-tri puta dobro jutro, usput, izvetri san u nepovrat, Najbolje će biti da nabavim onaj reporterski magnetofon i pričam sam za sJebe. Ovako dalje ne ide. Počnem da pričam sa Džasti i odlutam od zadate teme.
-Dobre su ti one cipele ali krompiru je pala cena. -
Niđe veze s vezom a pogotovo, cipele sa krompirom.

Najseksipilnija stvar kod žene je mozak.  Video sam toliko stražnjica i grudi, velikih i malih, da mi je u nekom trenutku veličina prestala biti važna.  Tada je postalo jasno da je kod žene najvažniji mozak. Pitaju često,"pa zar i kad spavaš s njom".  Da.  Pogotovo kad spavaš s njom.
© ️ Peter Lindbergh

Nedelja, 17:55, počeo da piskaram na radnom mestu. Odvrnuo koncert David Gilmora i pičim a mozak u stanju mirovanja. Nigde žive duše a ja u kancelariji sa vrelim radijatorom. Ništa posebno, bacim oko u mrak kroz prozor a mrak deluje hladno. Decembar i to 11. koji najavljuje platu od nedelje. Računi za telefon još nisu stigli, mada sam dobio SMS sa porukom o iznosu. Sutra radim prepodne a Mtel je na 20 koraka pa ću izvaditi listing za telefone, kablovsku, internet i fixni. Kasnije me očekuje pun rezervoar goriva a pad cena, naftnih derivata me je oduševio. Nije nešto drastino pala cena ali se nekao zaokružila cifra pa za 20KM, ulijem skoro 8 litara. Psihički sam već na putu za Suboticu i organizujem rute i posete. Ovaj podsetnik nije ništa drugo nego podsetnik za neka druga vremena. Nemam ideja, čega bih se prisetio pa nema ni individualnog prekoravanja ili uzdizanja. Cilj je teme da prođe vreme. Malko mi nedostaje toplina "mojih" u stanu na Intergaju. Mislima im upućujem dobre vibracije. Bez obzira na sve, dobro je i tako treba da bude. 18:12.

Stižu novogodišnji praznici. Nekd sam kitio "granu", jelku koja je bila od poda do plafona. 2 i kusur visine.  Za toranj su se donosile molerske merdevine, petica. Kako su godine prolazile, "grana" se smanjivala. '83. sam otiš'o iz kuće, doduše, vrać'o sam se par puta al' grana se više nije kupovala na metar. Zamenila je plastična jelkica srebrne boje al' su ukrasi i toranj bili iz nekog, prošlog veka. Staklene kugle, staklena ptica na štipaljki, toranj i gomila šećernih bombona, upakovana u celofan a na krajevima bombone su virili beli iseckani papirići. Kako klinac sam otvorio jednu bombonu i kada me je baka videla da sam stavio u usta, ispustila je neku vrstu krika i Fuj, ne to, k'o nekom keru. ta vrsta "slatkiša je bila napravljena od Bogtepita otkad. Nešto slatko koje se ne neki način mrvilo u ustima. Mnogo godina kasnije sam saznao da je u pitanju bio Krompir-šećer. Inače za taj šećer kažu da je izuzetno zdrav al' nisam preterano brinuo o zdravlju. Od svih stvari vezanih za Božićne i novogodišnje praznike, najviše volim pasulj za Banje veče. Uz pasulj koji se kuva, ubacuje se šargarepa, paštnjak, peršun a čorba se zaprži sa maslom i belim lukom. Kasnije to njupam uz glavicu belog luka a pre umakanja kašike u tanjir, umočim je u posudu sa medom. Znači, med, beli luk i čorba. Smažem 2-3 tanjira čorbice pa mi drugo i ne treba. Možda se malko zajebavam sa šaranom a i to strada uz kompot od bresaka. Kasnije, porodično udarimo po partiju karata (Makare) i vinu iz šogijevog vinograda. Božić i Uskrs je buraz preuzeo da slavi. Tamo se okupi ostatak porodice, sestra sa porodicom, tetka (tetak je umro pretprošle godine), ponekd dođu i burazovi sinovi pa se nakupi dosta sveta. Za Božić, burazova supruga Eva, napravi 100 vrsta jela pa ponekad budemo uskraćeni za tanjire za jelo. Džasti je bila fascinirana trpezom kada je videla prvi put. Vremenom se privikla i uvek se divila Evinoj sposobnosti da napravi sve to.  Zafalio mi je taj deo porodice pa jedva čekam da ih vidim i da počne burazovo podjebavanje u vezi Republike Srpske i Milorada Dodika mada,  nakon operacije se malo smirio. To je priča za sebe u odnosu Dodika i mog burazera.
Inače, pre tog događaja je Sveti Nikola koji se slavi kod Džasti a moj zadatak je da napravim Mastiku za taj dan. Paz' kada znam da napravim Ouzo. 😁😁😁

Kada smo se šetali Suboticom, sa druge strane ulice je prolazio jedan poznanik. Nismo se nikada mirisali pa je ostalo bez mahanja i javljanja. Elem, za njega se pričalo da je gej pa smo ga izbegavali. Imao je neke ženskaste pokrete i neko kotrljanje očiju u smislu: "Oh, Bože" i pri tome bi upro pogled u nebo. Kako klinca su ga upisali u muzičku školu i zapao ga je fagot. Fagot-feget i to je bila igra reči gde su ga "znatiželjnici" trpali da im svira feget. Zbog ženstvenih pokreta su vazda bile neke cure oko njega, gde je on imao glavnu reč. Kasnije je završio medicinu i postao izvrstan dečji lekar.

Malopre sam od drgara dobio poruku na mesindžeru ali nemam herca da ga blokiram, ipak mi je jako drag. Nešto sam kliknuo i pojavile su se sve poruke koje sam primio i poslao. Gledam imena a mnogo njih nije na ovom dunjaluku a onda mi je iskočilo jedno ime... letos sam saznao da se poznanicina ćerka ubila, skačući sa zgrade i detetom u naručju. Izlistam sadržaj poruke iz 2012. godine i primetin neki nagoveštaj o životnom nezadovoljsvu. Kraj poruke je bio ćao-ćao, čujemo se ali se nismo čuli, niti se dopisivali. Sa njenom majkom i sestrom, nisam u kontaktu od 1980 i neke da je priupitam za razloge al' ne možemo dobiti odgovore na sva naša pitanja.
Uvek ćemo se pitati da li smo mogli uraditi nešto više, pomoći nekome iz okoline, sprečiti neko zlo....
E, jebiga...

Današnje jutro me malo vuče na kraj sedamdesetih.
Posle lude novogodišnje noći, par drugara i drugarica smo krenuli pešaka da obiđemo poznanike i da čestitamo Novu i nakon lutanja po gradu, otpratim tadašnju devojku kući a ja se vratih svojoj da napunim baterije, spavajući. Probudio sam se negde, predveče a sneg je navejao do kolena. Upakovao sam se u Tankericu i krenuo put Radijalca. Nije daleko od kuće, oko2km ali se put produžio, kako zbog snega, tako i zbog vejavice. Iskreno, ne bih volio da se danas ponovi takav događaj, bez obzira na auto i zimske gume.

Dezodoransi i parfemi
Prvi put sam se susreo sa dezodoransom kada sam bio klinac. Kevina prijateljica je bila u Grčkoj i donela je dezodorans BRUT. Ma, bio sam glavni frajer u osnovnoj. Namastim se dezodoransom i piči. Za
fizičko sam, umesto crnih (klot) gaća, imao bele (klot) gaće. Kao gimnastičar, imao sam pravo da nosim tu vrstu opreme. Bele helanke nisam koristio. Sesta od tetke, koja je išla sa mnom u razred, prenosila mi je o čemu razgovaraju drugarice iz razreda. Sve u svemu, ostali muški su bili "seljaci". BRUT se potrošio a ona mi je tetka iz Švabije uz crvene pantose i zelenu (papagaj) jaknu donela i FA dezodorans. Počelo se trošiti i ono što se našlo i u domaćim radnjama i apotekama ali je glavna bila sodabikarbona pa nakon prašenja se diskretno naprskao neki miris. Počelo je i brijanje pa sam od burazera krao neki after shave koji je bio upakovan u staklenu bočicu u obliku kanistera za gorivo. U sklopu nekog rođendana sam dobio after shave VICTOR, koji je imao neku blagu dozu limuna. Vreme je prolazilo uz AXE, PINO SILVESTRE, BRION, PITRALON a onda je nastupio DENIM. Njega sam dugo koristio dok opet nisam naletio na BRUT. KOUROS mi je bio takođe jako zanimljiv. Jedno vreme se našao i CALVIN KLEIN, posebno su mi bili interesantni Obsesion for men i Eternity, večernja i dnevna zajebancija. Nakon vojske, mopedom sam otišao u Segedin i kupio par filmova, razvijač, fixir za CB fotke koje sam razvijao u sestrinom podrumu, sve dok nije planula kotlarnica i sjebala mi entuzijazam ka fotografisanju. No, u Segedinu sam kupio i OLD SPICE puder, koji sam koristio da mi se ne znoje noge. Moje nepoznavanje mađarskog me je navelo da kupim puder umesto nekog mirisa. Potrošio se puder i to korisno. Ni dan danas mi se ne znoje noge a ni čarape nemaju nikakav bazd, čak ni nošenja nakon dva dana. Danas sam se, nakon tuširanja naduvao BRUT-om i boli me paja.

Giletov vinograd, jesen 1977. nakon berbe grožđa, izmuljasmo to grožđe u neku vrstu vina. U datom momentu, ta tečnost baš i nije ličila na vino al' jebiga, sami smo muljali. Zadesi se i neka žurkica pa se malčice izubijamo kojekakvim derivatima pa dođe na red i "ono". U neko doba nam padne na pamet da zakopamo par flaša "onoga" pa posle vojske da ga ponovo iskopamo. Urađeni do krajnjih granica stajanja na obe noge, odredimo jedno drvo kao pogodan orjentir za čuvanje "onoga". Odrapismo vojni rok i ponovo se okupimo za žurku otkopavanja tečnosti zvane "ono". Dolazak je bio svečan sve sa roštiljem i odličnim razglasom marke "Marantz". Došlo je vreme za svečano otkopaavanje ali je vinograd obrastao u neko šipražje a neko je povadio neka drva. Orjentir je nestao a muke su počele. Sve u svemu:
- Tu je bilo drvo! -
- Čini mi se da je bilo malko dalje... -
Jeste-nije, tu-tamo, prekopasmo pola vinograda. Čini mi se da smo počeli kopanje oko ponoći a zarudila je zora a onda je Željko udario ašovom u stiropor i dasku. "Ono" je pronađeno!
Tadašnja Giletova devojka je izbunarila neke svečane čaše a mi smo se pozabavili sa pečatnim voskom od flaša. Boja tečnosti je obećavala ali kada smo nazdravili, svi smo napravili isti izraz lica. "Ono" je bilo još odvratnije nego kada smo ga spravili.
Nedelju dana posle toga smo u klubu na Paliću odigrali partiju preferansa i kada smo se vraćali kući, Željka je otresla srčka.
Nikada više nismo pričali o "onome" jer nas je sve podsećalo na...

Malopre čitam ispisane redove pa sam video da se pojavila nedelja sa tačnim vremenom 17:55 a sada je opet neka druga nedelja i to u 17:49. Da li postoji neko pravilo kada nam se javlja potreba za pisanjem u smislu "Đavolji sat". Za neupućene, "đavolji sat" je u 03:33 a piščevo vreme je u 17:00 ili tako nekako. Ja nisam pisac pa zato lutam u vremenu i prostoru. Biti nabeđeni pisac je moja lična fikcija i nema veze sa pisanjem. Pre bih to nazvao beleškama dokonog matorca. Inače, sve je OK ali mi je dokurčilo pisanje o vremenu i meteorolgoji i ostalim besmislicama. Vreme je lepo, hladno je, dobro jutro, laku noć, šta nam zvezde zbore, rat, inflacija... koga još uopšte nerviraju takve stvari.
Mene ne!
Samo mi je dosadno i tintara mi se trenutno nema bilo čime baviti.
Nadođe mi da nekoga nazovem telefonom ali mi je bezveze cimanje nekoga u nedelju uveče.
Počeću da bistrim razne teorije zavere, ustvari, da ih smišljam. Šteta što nije bilo interneta kada sam bio klinac. Nema više antena za mađarske TV kanale a baš su ličile na HAARP sisteme. Ček, možda su i uticale na pozitivno razmišljanje, mada, niko ne može zameniti Miću Orlovića, Dunju Lango i Kamenka Katića. Yamenili su ih sa raznim i neukim dronfuljama i kojekekvim, neuspešnim fudbalerimai becačima kladiva.
Ova brljotina ne liči na piščevu inspiraciju a ni kao belešku.
Odustajem od preteranog proseravanja mojih prstića.

Ponedeljak je a več smo na pola februara. Pre neki dan me je fejsbuk obavestio o devetogodišnjem poznanstvu sa Džasti. Devet godina? za 9 godina se može svašta uraditi ako postoji volja i kvalitetno društvo, o psihi da ne govorim. Neko to povezuje sa srećom a sreću treba zaslužiti i ne biti sumnjičav prema njoj. Ona postoji ali moraš biti iskren i pošten prema životu, prema sebi, prvenstveno i prema supratniku. Niko ne mora reći da to možeš uraditi sam ali je udvoje mnogo lakše. Lakše je prebroditi nevolje i nesreće. Deliti dobro je OK i razumljivo ali podeliti sa nekime loše, e, za to treba imati herca.
Svi mi, gradimo masku u fazonu, sve je OK i super pa čak i pad, prikazujemo samo kao jednu vrstu leta. Ne možemo sa svima podeliti mračne tajne, neke moraju ostati i između 4 zida ili isključivo za sebe.Ljudska smo bića i svakoga, ponešto tišti. Istresimo sopstveni jad, biću kojeg volimo i poštujemo, bez obzira da li će on to razumeti ili ne. Ako ništa drugo, istresli smo to iz sebe a to je jedan veliki pomak ka isceljenju.
Malopre me nazvala ćerka i najmlađi unuk pa su mi misli malo skrenule u nekom drugom smeru od osnovnog. Jebiga, kada sam razbacan na sve strane. Sve u svemu, proširio sam veš iz mašine za pranje, oprao kantu za smeće, izbacio smeće, popio par kafa, srkućem čaj od jagode, mazim Lea. oprao suđe, zalepio raku između elemenata, idem da naoštrim noževe i pauza za ostatak čaja i mršenje muda dok ne budem trebao da idem po Džasti, povešću i Lea da joj se obraduje kada je vidi a i Džasti će biti srećna kada ga bude uzela u naručje.   

Osamdesetih, ne znam kakve. koje vrste transakcija i trampe sam nabavio "crmački vokmen" JVC i pozamašnu količinu kaseta. Kupovao sam prazne kasete C90 BASF ili Maxell, išao kod drugara da na njegovoj liniji koja se sastojala od Körting risivera, Thorens gramofona, SONY duplog deka i KEF zvučnika. Dok je drugar drkeljisao nešto po kući, ja sam punio kasete pesmama po izboru iz ogromne količine LP-a. Nisam presnimavao cele albume, nego sam sebi snimao pesme po izboru. Bio je to dugotrajan posao. Jedini album koji sam presnimio je bio 461 Ocean boulevard od Erik Kleptona.  U blizini knjižare gde sam radio, postojao je Vojvodinakomision a tamo se prodavala, zaplenjena carinska roba. S vremena na vreme sam navraćao u tu prodaavnicu jer su imali što nije postojalo ni u jednim radnjama.  Jednom sam nabasao na crni "đubretarac" po nekoj smešnoj ceni, posedujem čak i sliku, no, reč je o muzici. Zaplenili su gomilu snimljenih audio kaseta.  Prva kaseta koju sam kupio je bila od Džo Kokera-Night calls. Uleteo sam u minus i pokupovao oko 80% kaseta.  JVC je išao gde god sam išao i ja. U platnnenoj vojničkoj torbici sam imao kaseta da napravim žurku gde god saam se našao. Autorevers je adio besprekorno i ponekad je po par puta prevrnuo kasetu dok neko nije ukapirao da se non-stop vrti jedno te isto. Video sam neku sliku sa takvim vokmenom pa sam se setio JVC-a.
Đubretarac je skončao u Beogradu, nakon jedne pijanke.

Ima tu i rznih sranja, dela zbilje, dela fikcije ili nečega, kako sam ja to osetio i doživio. Ništa mudro ili pametno da posluži nekome za nauk ali se nađe dosta toga, zarad staviti prst na čelo. Neko bi mi stavio nešto drugo na čelo, pištolj, kurac(da izbijem oči) ili nešto što nema nikakvog smisla ili se ne rimuje ni sa čim.
Osrastao sam uz Leteći cirkus M.P- pa tako doživljavam, posmatram ovaj svet a smisao za humor ne odudara od toga. Ko je shvatio, shvatio je a ko nije, neka se ne trudi, ništa neće izgubiti.
Nedelja je pa još radni dan, gdećeš više da se sjebeš. Malo-malo pa bacam pogled na sat. Jes' za nikoga ne zanim da li ću doći u pola 3 ili3 ili 5. Nedelja nije zadužena za rast trave, nego za zajebavanje radnika. Nedelja ima i dobrih osobina, inače ne služi ničemu, osim dokoličarima. Dokoličari obožavaju nedelju za sređivanje svega i svačega. Šetaju, donose odluke o dijeti, ostavljaju cigarete, alkohol, drogu, suparnike, koćne ljubimce i misle da će od ponedeljka ostatak svog života, posvetiti isključivo sebi. PRC, obilat nedeljni ručak će im pokvariti planove pa će leći i zauzeti omiljenu pozu i kada odremaju, jer je nedelja zadužena za dremku posle ručka, popiti kafu, uključiti TV, izdrogirati se nejnovijim vestima i leći na počinak. Jutro će im izbrisati sva moguća, nedeljna planiranja a prvo "dobro jutro" sva ostala razmišljanja. Nabacio sam nove cvike za daljinu pa me boli paja za ostatak atmosfere. Mogu sa njima da hodam, snalazim se u prostoru, malko čitam, čsk i da vozim.

Nikada nisam gotivio Alan Ford, strip a nisam se ložio ni na ExYU grupe. Slušao sam bluz i džez a na stripove sam se palio na Astroiđane od Paheka i Kerac je imao dara za humor. Bili the Pljuc mu je bio haj. Tarzan je bio pun sitnih detalja sa zajebancijama. Jaccoviti, takođe, sa svim svojim salamama, olovkamai kockicama za jamb, ubačenim u svaki frejm stipa, Franquen sa Gastonom i Marsupilamijem, Uderzo i Goshini sa Asterixom su daleko odmakli od Alan Forda. Od karikaturista se isticao Unger dok mi je Lasalvi sa sexy humorom, bio prenaporan. Elem, što se tiče stripova, zaista sam imao pozamašnu kolekciju. Stripoteka, Spunk, Gigant, X100, Lunov Magnus strip...
Elington, Davis, Coltrane, Jaco, Jarrett su mi bili vrh a Clapton, Waters, BB, što se tiče bluza. Čak je i to zauzimalo deo sobe.

Juče me prošla nadrkanost na sveopštu situaciju. Prekjuče sam pokušao da pišem u rokovnik a već sutra nisam uspeo da pročitam napisano. Aj što mi mozak izvetrava, slova mi izvetravaju.
Malopre sam prvi put bacio pogled na sat. Kako se bliži 3 popodne, sačekaću Džasti pa je vodim na ručak. Da li da je sačekam sa nekim cvetom? Ma joook. Dovući će kući dobijenog cveća, dovoljno za venac nekom državniku. Traži saksije, flaše, prigodne posude za izlomljene karanfle i na kraju će završiti na terasi. Pre dva dana sam uspeo da burazu čestitam rođendan. Uvek sam mu omašio datum,mesec. Prošle godine sam mu 7 aprila čestitao rođendan. Nekako sam se ufebruaru setio da mu se bliži rođendan pa sam proverio, nazivajući sestru. Brže-bolje- jače, utefterio sam u telefonski podsetnik i to na 5:30 ujutro sa ponavljanjem u 6:30, 7:30pa sam ga probudio oko 9 sati.
"Oooo brate, pogodio si. Znam, zvao si Olgu."
Par dan kasnije mi je palo da ga nazovem i pitam da li mu je Endži (jedna od bivših cura) napravila doboš tortu. Neka, za Uskrs idemo za Suboticu pa ću u poslastičarnici "Ravel" ili "Bodiš" kupiti parče doboš orte. Znam da će buraz pokušati da prcne apropo Endžike pre Džasti ali Džasti zna za tu vezu i epilog jer joj je kuma ispričala Endžikine osobine pa će buraz ostati bez materjala za zajebanciju na tu temu. Kao i Dančo, pokušava Dodika ubaciti u priču ali ga Džasti poklopi sa jednom rečenicom.
Dok sam pisao ove redke, pustio sam Lea na terasu a kako sam otvorio vrata, Neko paperje je poletelo uvis pa sam odlučio da usisam stan špto sam i uradio. Nakon ponovne kontrole prolaznog vremena, skontao sam da ću stići oprati suđe, oribati šporet, istuširati, kasnije izbaciti smeće i stići po Džasti u 15 časova a zatim, odvesti na ručak. Jebemmuzeca, valda jednom godišnje mogu glumiti džentlmena.

Ulica Jerneja Kopitara se zavrđvala sa ulivanjem u Ruđera Boškovića. Kraj Boškovićeve ulice se završavao ulivanjem u Filipa Kljajića.. U to vreme, trotoari su bili, popločane cigle a cesta je bila izrovana gde se u sušnim periodima napravila fina prašina, čak i po 5cm. Bošlovićeva je imala neki pd 3-4% pa kada je padala kiša, sve se slivalo do Kljajićeve, idealno mesto za puštanje palidrvaca i praćenja istih. Imao sam seki sivi bicikl. Ram, volan, sedište, pedale, volan, lančanik direktno povezan sa zadnjim točkom. Nema kočenja. Obožavao sam da se sjurim trotoarom niz Boškovićevu, truckajući se po ciglama pa sam neretko završavao u drvenoj kapiji kod Matkovićevih. Pune gume su ublažile udarac a kada nisu, završavalo se sa posekotinama i modricama. Babika oliže palac, pređe preko rane i kaže magičnu rečenicu: "Na keru sve zaraste." Prva pomoć se sastojala od pljuvačke, lista bokvice, čuvarkuće i kuhinjskih krpa. Čare je koristio pucval iz radionice. Bio je tu i "svečanih" zavoja iz mamine krojačke radionice ali retko, to se još moglo koristiti za nešto, ipak je nov materijal. Nismo imali štitnike za kolenai laktove, kacige i ostale papazjanije, jer da smo imali, napravili bi nešto što se kreće brže od zvuka. Čak i kao klinci, znali smo gde alat stoji i kako se koristi. Napravili smo vazdušnu pušku od aluminijumske cevi sa rashodovane antene ya mađarski TV program.Jednom prilikom nakon zaustavljanja kod matkovićevih u kapiji, bać Bela je se sa svojim špediterom koji su vukli dva konja, zaustavio, sišao sa kola i prišao mi je.
"Ubićeš se derane, nemoj to raditi. Da sam malo brže iš'o, natrć'o bi na konje il' kola, ccc"
Podigao me je sa zemlje i stavio na jednog od konja. Pomazio sam mu grivu i kratke dlake. Miris konja mi se ya sva vremena urezao u pamčenje kao jedan od najlepših mirisa koji sam osetio. Kasnije su došli bela "Nestle" čokolada i "Milki Way". Još malo kasnije "Vaginol" , koji mi najviše prija.   

Malopre sam opisao jednu tragediju poznanika. Mnogo poznanika je diglo ruku na sebe a usput poveli još nekoga. Te događaje sam u neku ruku stavio na led i samo u krajnjoj nuždi se prisetim događaja i to je sve. Ni lik, ni delo, ni bilo kakav kontakt ni komunikaciju da sam imao sa njima.
Inače, nisam imao mnogo prijatelja. Kada sve saberem, možda 2-3. Kuma, drugarica od najranijeg detinjstva, Čaki, njemu sam već napisao par redaka, Vule, drugar od 1975 godine, od 1980 i neke živi u Sloveniji, oženio je curu iz BN pa četo navrati i uvek se javi da popijemo po pićence. Kanz(Henšo), drugari od 1983. Upoznao nas je jedan drugar sa kojim je Henšo raskrstio zbog uzajamne netrpeljivosti ali on i ja imamo neku zajedničku crtu. Svakom od njih sam poznavao roditelje a i oni su moje. Sa svima njima, održavam kontakte. Bilo je tu i tamo par drugara sa kojima sam jedno vreme bio nerazdvojan ali sve ima svoj kraj. Među vama postoji par drugara sa kojima mogu otvoreno razgovarati, podeliti dobro i zlo ali treba proći još malo vremena da bi se to moglo nazvati prijateljstvom. Prvi koraci ka pravom i dobrom prijateljstvu su urađeni sa obe strane.

Sve mi se čini da više neću pisati na nijednu temu jer su ovde obuhvaćene sve teme. Aktiviraću i "Space dnevnik" John Doe-a. Gomila papira za firkanje i lepljenje sličica. Niko me više neće upozoravati da je off topic. Iznosiću svoja naklapanja i libo me racku. Ako se neko pronađe u mojim žvrljotinama, to je namerno. Sve što budem firkao je moje mišljenje ili neka od mojih fikcija pa ni.com ništa.Možda i ne budem u pravu za neke stvari ali me i zato libo racku. Svakome ostavljam pro100ra na mojim žvrljotinama da me opanjka i da uloži žalbu na moje izdrkavanje. Pauza uz lagani ritam.

Sanjao sam da sam pogledao na sat i da je bilo oko 6 izjutra. Skočio sam k'o oparen i probudio Džasti da je zakasnila sa ustajanjem. Ona je takođe skočila iz kreveta i pogledala u sat na mobilnom telefonu i smireno rekla da je 02:13. Pokrila se preko glave i nastavila da spava. Uključio sam TV i gledao Pitch blask sa Vin Dizelom ali sam poanovo zaspao. Džasti me je probudila sa kafom u 05:15. Izvinio sam joj se a noćno buđenje. Ostatak dana sam proveo u blagom poluludilu a bilo je i hladno. Kada sam se vratio u stan, uvalio sam se u krevet i zadremao. Osetio sam neku blagu groznicu. Predpostavljam da me je sustigla hladnoća na poslu. Sada sam skuvao sebi čaj, popiću Nalgesin, utopliću se i overiti propušten san.

Jebe me buđnje posle ponoći. Budim se oko 3, pola 4. Budem budan oko 10-ak minuta i posle zaspim i čini mi se da bih mogao spavati do 9 ali se onda oglasi alarm u pola 6. Danas sam trebao ustati oko pola 7 a probudio sam se oko 8. Nikako da uskladim vreme sa bioritmom. Želja mi je da se naspavam preko noći. Džaba izbegnem spavanje popodne, savlada me spavanje posle 20h. Zadremam pa se probudim i taj rad. After midnight, repriza.

Posledna nedelja u mesecu pa još radna. Naka, surta je 1. maj pa ćemo da započnemo i taj mesec, radno. Ko šta radi, ja radim. Nakupovao sam piva za sutrašnje roštiljanje a i sekira me čeka u prikrajku, kao sijaset baštenskog alata. Da, Džasti i ja posle mog posla, idemo na hacijendu gde ćemo okopati posađen krompir i posaditi luk. Na hacijendi ima dosta posla oko košenja trave, yreba pokupiti granje i grančice posečene za svetog Trivuna. Posla ima za par dana ali kako sam od prekosutra dva dana slobodan što se tiče radnog mesta, srediće se.
Drago mi je što sam video Astru putem video poziva. Želim joj što pre potpuno ozdravljenje.

Danas za doručak, ulovim dve paštete. Jedna je "Argeta" , druga "Carnex". Kao u dominama duplo golo, tako je ovo duplo sranje. To je emulzija nepoznatog porekla i nepoznatog sadržaja. Jetra se pominju, samo što mi idnu na njih. To nije videlo džigericu. Do služenja JNA, poznavao sam paštete od 29.Novembra.  Jetrena, lovačka, sa šunkom i u crevu. Sve su imale svoj specifični i raspoznatljivi ukus. Tačno si prema ukusu, mogao da pogodiš koja je koja. Ovo danas je sve, samo nije pašteta. Nikako da smognem snage da probam "Humus" a verujem da neću ni smoći, osim ako mi ne uvale pa se iznenadim. Svojevoljno na sebi pristajem na experimente, isključivo u medicinske svrhe.
Da, nakon ispisaivanja ovog nedela, setih se da ga nisam završio onako, kako sam ga zamislio. JNA, "Mitros" je pravio paštete a la Novembrova šunka. Izuzetak ukus i tekstura. Nekako u bližoj budućnosti ću da se posvetim pravljenju pašteta. Ne sećam se da li sam na bačkom ručku napisao recept al' me mrzi da se ponavljam. Prvo moram da nabavim kvalitetan pribor za izradu a to je neki jači blender (seckalica) za meso.
Toliko o tome.

Nedelja, radna a u podne je venčanje. Znači, trubači i već pomalo, pripiti svedoci. Nevenka će odraditi svoje i završnim citatom od Duška Radovića, sklopiti privremeno primirje. neka se vole u startu a kasnije, šta im Bog da. Juče je jedna došla, zapamtio sam je od prošle godine jer je imala neku provokativnu venčanicu i nekog izabranika za kojeg sam slutio da je samo prolazna vežba. Vraćala je prezime na fabrička podešavanja. Kasije sam fotokopirao rešenje o razvodu, a mesto razvoda je bio Hanover. Znači, sve što su dotakli, uspeli su razjebati. OK, potrajalo je skoro celu godinu a ne verujem da je bilo više od nedelju dana zabavljanja. Ne znam ko je koga navukao na brak ali mi se čini da je uvek muški okidač za sklapanje braka, eventualno, trudnoća.
Zašto kažem muški greh?
Često se dešava da jedan ili dva sexa, podstiču muškarce da razmišljaju o čvršćoj vezi.
Iskreno, lično mi se desilo prvi put. U startu sam posle orgazma, zamislio kućicu u cveću i travu oko nje, ljuljaški sa balavurdijom i slične primisli.
Ne verujete?
OK, ni sam sebi ne verujem al' mi simpatično zvuči glupost u vezi muškaraca. Možda je istina moja tvrdnja a možda i nije. Bio sam zreo za brak nakon vojske i mislio sam da tako treba al' PRC, nisam bio zreo. Ubrala me je sa svim svojim nedostatcima a ja sa misio da to muškarac treba da izvede na pravi put. ili nisam postupio kao muškarac ili me zabolelo spolovilo da uzgojim tu vezu. Onda sam shvatio da me glupi, bezobrazni, zlobni, pohlepni i ini, negativni ljudi, izuvaju iz cipela. U narednih dvadesetak godina sam utvrđivao gradivoa al' opet PRC.Slabost prema jednom trenutku dobrote me je pomela u razmišljanjima pa sam se opet zajeb'o. OK, opet sam oprostio sebi svoju nemuškost i narednu deceniju posvetio ličnom usavršavanju. Osim pozitivnosti, naučio sam i niže osobine ljudskog ponašanja. U upoznavanju sam susreo osobu koja mi je utvrdila prave vrednosti. Pola veka sam učio, pola veka sam na neki način, protraćio upoznavajući sebe i utvrđivanju sopstvenih normativa. Jebiga, nikada nije kasno (da se voli strasno) da se dvoje upare. Nakon deset godina, smatram da ne postoji razlog da se ponovo uči i sabira. Što smo potrošili vreme na utvrđivanje, šta ne želimo, to je najbitnije od života.
Šta ne želim je pravo pitanje za svaku osobu.
Šta volim je glupo pitanje a još gluplji odgovor.
Prestao sam biti tolerantan i odmah iz sebe izbacim nezadovoljstvo. To je isto jedna od ključnih stvari za sve koji me okružuju. Da li ću to izreći na obiljan način ili kroz sarkazam, ironiju, zavisi od slučaja i okoline. Godine staža, sede u bradi i kosi mi to odobravaju.
Duvani mi se i zato,
Smrt fašizmu-sloboda narodu.

U životu sam se susreo sa gomilom čudnih likova. Čudaci su me okruživali pa sam se ponekad upitao da li sam ja možda čudak jer se nisam nikako uklapao u njihove sfere. Prema mojim merilima, čudaci su bili okupirani sopstvenim egom, raznorazni vernici, koji su promovisali svoju veru, razni sadisti, mazohisti, razni muvatori svega i svačega pa sam se zaista upitao gde li grešim u sopstvenim stavovima. U tom preispitivanju, očas prođe pola veka. Malopre se setih jedne osobe koju sam pitao za neku ulicu a ona mi je odgovorila da posmatra svaki izlazak i zalazak sunca i da će joj prilikom autopsije, telo mirisati na cveće i da bi volela videti izraz patologa, kada je bude otvorio. Nisam je upitao za recept jer me savršeno boleo razmožavajući organ za patologovu facu. Okrenuo sam se od cveća i upitao za pravac, sledećeg prolaznika. S obzirom da je otključavao kapiju od jedne kuće, prilikom postavljenog pitanja, promrmljao je nešto nerazumljivo i pozvao me je u dvorište. Zahvalio sam se na pomoći i bržr-bolje, odšetao naredni kilometar.Bio sam znojav kao taliban i vukljao sam neku aktovku, prepunu nekih faktura. Na ovo pisanije me je ponukalo Kareušino mišljenje u nekoj TV emisiji. 'ladno sam preskočio taj vido klip, jer me ne zanima njeno mišljenje o bilo čemu. Šta vašarska polupevaljka misli o globalnom zagrevanju me ič zanima. Ko joj pridaje, bilo kakav značaj? Ko pridaje značaj, bilo kakvoj estradnoj ličnosti, njenim mišljenjima i njihovom životu? Tumbajući po sopstvenim mislima, došao sam do zaključka da samo osobe koje nemaju lični život i koji se slade, tuđim excesima, pokušavaju da žive njihov život. To je kao kada se čita neki krimić, stavlja sebe u ulogu glavnog inspektora. Bolesno! Opet se pitam da li sam možda, pogrešno orjentisan?

Termoskop

Nekako smo se okupili i okupljali na "majmunnu", Paliću, tu i tamo. Bilo nas je par drugara, sličnog humora. Zajebanciju smo mogli da odužimo i na par dana u zavisnosti od inspiracije. Druženje je počelo 70-ih godina prošlog veka. Mada smo bili iz različitih delova grada i išli u različite škole, Nalazili smo se bez bilo kakvog dogovora. Nakon par scenskih nastupa i realizovanju ideja, koje su nam tog trenutka pale na pamet, '97. smo uspeli da se uvalimo na jedan radio i dobili svoj termin za emisiju koja se puštala 3 puta nedeljno na radio talasima 105,2 Mhz. Ovo je deo vesti koje su ukrašavale radioemisiju "Termoskop"https://youtu.be/yVp876v_buE

Popodne sam išao u školu za prekvalifikaciju pa sam dve nedelje radio noćnu a jednu nedekhu prepodnevnu smenu. Par puta su me zakačile i radne subote. U to vreme sam bio i relativno svež u prvom braku pa su obaveze bile utrostručene. Najgore mi je bilo kada dođem sa posla i legnem da spavam a sanjam da sam na poslu i da radim. Jebemtilebac, probudim se a ono, natrag na posao ili u školu. U to vreme je bilo nezgodno biti ja.

Setio sam se da sam prisustvovao jednoj tuči. Retko sam išao u kafane, kafane. Više sam voleo neka kultivisanija mesta. No, zadesilo se... "Lav" je bio jedan od lokala gde su svi našli svoje mesto u njemu. Jednom sam navratio na pivo sa drugarom koji je radio u turističkoj agenciji a bila je tik do Lava. Cirkali smo pivo iz krigle a onda se čuo razgovor za šankom. Neki lik se požalio da mu je umrlo dete na porođaju a drugi mu je čestitao. Onda je ožalošćeni, krvnički počeo da mlati ovog drugog i mlaćenje je prekinula milicija, nakon par minuta. Niko od prisutnih nije hteo da se umeša u deljenje pravde, svi smo čuli a svako je bio spreman i da da izjavu. Ne znam zbog čega sam se setio ovog događaja, brrr!

Juče sam se čuo sa drugarom iz detinjstva. Nešto sam svojevremeno, napisao koju reč o njemu. Sjebao me razgovor, totalno. Kasnije sam pokušao da nazovem brata od tetke. Poslao mi je poruku da se nalazi u bolnici. Jebem ti vikend!

Mislim da sam pre neki dan, izbrisao poslednju postoječu fotku na jedan od promašaja u životu. Bila je na jednom na jednom sajtu koji više ne posećujem i kojeg sam izbrisao iz quick lounch-a. Na mail mi je stiglo obaveštenje da po promotivnoj ceni uplatim 1,99 USD kako bi mi osvežili nalog. Kada sam otvorio nalog, hostovanje je bilo besplatno a kako nisam više posećivao taj sajt, više od 10 godina, mislio sam da su zaboravili na mene. Tom fotkom su me podsetili da će je sačuvati za 1,99$. Yebga rodjo, libo me racq za Vaš sajt a fotq sam davno izbrisao iz sećanja. Nije loša fotka, neki poluakt, poluprofesionalca a više mi nije ni draga, čak sam je se malko i gadio. Ružna priča sa motivima proganjanja. Bilo pa prošlo i šta 'š sad?

Nešto sam napisao na temu bluesa ali je više od 99% posta obrisao. verujem da je moja greška al' se ne vrĆem.
Jednom je neko rekao da je blues kada se dobar čovek oseća loše.
D.Radović je rekao da nije teško biti nesrećan da bi čovek počeo da pije i da ljude treba odvikavati od nesreće a ne od alkohola. Možda sam se loše izrazio al' ko ga jebe, ko je razumeo, shvatiće šta sam 'teo ka'sti.
Posle jednog raskida sam bio slomljen pa sam se par dana ubijao od alkohola. Nakon povraćanja u urgentnom, prestao sam da patim.

14. februara isto sranje. Svađaju se pravoslavci sa ostakom "normalnih" ljudi. Ko je u'vatio Boga za mudnu kesu, Trivun il' Valentin? Sve se potkrepljuje sa raznoraznim "dokazima". Žao mi je ljudi, rođenih na ovaj dan (kao naša Kjara) . Zamisli koliko dokaza trebaš prikupiti u Srbiji da te boli kurac i za Trivuna i za Valentina.
- Danas mi je rođendan! -
- Nije! Danas je sveti Trivun, marš u vinograd! -
- Evo, piše mi u ličnoj karti.-
- Danas je Sv. Trivun! -
- Ali.... -
- Trivun, prebaci rođendan na neki drugi dan. -
Nije bolest sve što boli.

Kakav svet ćemo ostaviti iza nas? 

Mnogo filmova "apokaliptične" tematike se završavaju tom rečenicom. Čak i kada se ne radi o apokaliptičnim filmovima, obične teme te te navedu na to pitanje. Negde u petom razredu, nastavnik matematike Kulešević, uz obavezne trouglove, lenjir od metra i šestar B0 formata, uz dnevnik i crnu torbu, izvadio je iz torbe neku skalameriju veličine cigle. Digitron sa osnovnim računskim operacijama sa 8 digita na dispeju.
- ovo će promeniti svet! -
Zadivljeno smo gledali u taj predmet moći. nema teblice množenja i deljenja u glavi. a ovo čudo je radilo, stepenovanje i kvadratni koren. Jebote!!!
Krajem šestog razreda, već je bio i "Texas instruments" sa karticama na kojima su bili sinus, kosinus, tg, ctg plus neke inverzne funkcije. U to vreme se pojavio i "Digitron Buje" bez kartica, samo tipke sa svim funkcijama. Na kraju desetog razreda, pojavili su se "Spectrum, Atari, Comodore" ali su se još uvek koristile telefonske govornice. U "Elza" restoranu je bila u jednom uglu govornica, prepuna telefonskih bojeva na zidovima. Ubaciš dinar, posle prvog TU-TU, lupiš po viljuški od telefona, dinar ti se vrati a veza se uspostavi i nazivaš koga hoćeš. Pozivali smo poneke brojeve sa zidova govornice i dečje se zajebavali. Sve ovo spada i domen tadašnje SFRJ a verujem da se i na tom "trulom" zapadu, isto dešavalo. Kasije su se pojavile ozbiljnije stvari u smislu elekronike i komunikacije. Prestali smo da se dan ranije dogovaramo o mestu i vremenu sastanaka. Počeli smo se nedogovarati. Ostalo nam je samo  trenutno vreme, sad, možeš sad, aj' dođi, jesi li u blizini???  Usvojili smo nove vrednosti, postali smo fast food ljudi. Deci smo ostavili da reše "Star track" teleportaciju, da spale knjige ili da smisle način kako da ti uliju Tolstoja, Dikensa i Krležu u neograničeni deo ljudskog mozga a ostalo bi i za pretek.
Ostavili smo deci "Matrix" !

Malopre mi je izašla neka reklama za sokove na FB pa se setih iskustva sa bozom. Krenem ti ja jednom iz BG za SU. U autobusu mi se rastvori rajferšlus na torbi i garderoba mi se rasula po autobusu. Neka gospoja mi je dala dve kese pa sam uz muku potrpao stvari u njih. Preko puta željezničke stvanice, uletim u neku kinesku radnju i nakon provere raznih priručnih pomagala za transport, kupim neki džak sa učkurom pa preselim garderobu u novu torbu. Krenem prema pešačkom i vidim poslastičarnicu a kroz izlog natpis "Hladna boza". Ušao sam unutra, izaberem neki kolač i naručim bozu. Prvo sam uzeo gutljaj boze i stresao se na ukus. Pokušao sam sa kolačom da izbrišem ukus bljutavosti ali sam samo pogoršao nastalu situaciju. Naručio sam kafu bez šećera i čašu vode. Mućkao sam vodu u ustima dok se kafa nije malo prohladila. Kafu sam sunuo u usta pa sam i njome dodatno izmućkao usta. Platio sam ceh i definitivno odlučio da bozu više neću u životu okusiti. Užas!

24.03.1999.

Stanovali smo u jednosobnom stanu na ulasku u Suboticu. Tada je bila neka vrsta industrijske zone zbog ruže vetrova. "Fidelinka" , " Mlekara" , "29. Novembar" , "Sigma" , "Bratstvo" , "Veterinarski zavod"... Radio sam u knjižari kao zamenik direktora i to ujutro sam išao od zabavišta do zabavišta i prikupljao narudžbe za udžbenike za  buduće učenike prvog razreda OŠ. vaspitačice su znale koliko imaju predškolaca, u koju će školu ići  i koji su udžbenici potrebni za tu školu. Da li su udžbenici na mađarskom ili srBskom jeziku. Već se polako približavao kraj radnog vremena i bio sam blizu stana, gde je postojalo zabavište. Tako sam isplanirao obilazak Subotice sa zabavištima a periferiju i vangradske ustanove sam ostavio za sutrašnji dan. Oko podneva sam čuo sirene. Mobilnim sam zvao "bazu" i čuo sa vlasnikom oko dešavanja sa sirenama. Rekao mi je da ostavim sve i da se evakuišem na neko "sigurno" mesto jer su postavili PVO na objekte u industrijskoj zoni. Klinac je tada imao manje od godinu dana, ćerka četiri godine. Na Figuara  smo stavili dušek od kreveta a u auto, najosnovniju garderobu i prebacili se na totalno drugi kraj grada kod supruginih roditelja. Kasnije je bilo lepljenje prozora selotejpom, posmatranje eksplozija, slušanje aviona, gledanje kada avioni isključe svetla u preletu.  Jebiga, nekome je bilo pa prošlo a nekome večna tuga.

Nikada mi neće biti jasno, zašto se ćale vratio iz Švabije, sedamdesetih godina. Nije da nisam bio radostan aliii? OK, po dolasku, merkao se neki "tristać" pa je kuća bila prepuna kataloga od "Miletrićento". Sve u svemu, jedan dan se potrpamo u voz, tačnije 03.12. 197??? Sećam se da je ćale doterao neki kamion "Hanomag" iz Nemačke, nekom prijatelju koji se bavio jabukama. Njihov dil je bio ja tebi kamion, ti meni auto. Obreli smo se u Zagrebu i pravac neka kuća koja se bavila autima. Splasnulo mi je oduševljenje za rođendan kada se odabrao plavo-zeleni Varburg karavan. Nisam plakao ali sam bio neizmerno tužan. OK, nakon paljenja i karakterističnog rndn dn dn dn dn a onda ga malko isturiraš a on nastavi rndn dn dn dn dn, vratimo se u SU. pre kupovine auta, ćale je napravio garažu pa se Varburdžini imao gde ostaviti. Dok je radio u Švabiji, ispred kuće su se menjali Opeli, Mercedesi, Audiji... ali nikada neću zaboraviti RNDN DN DN DN DN DN DN DN...

Gledam neku australijsku seriju "Doctor doctor" , odgledao sam prve tri  a u četvrtoj počinje "Mala princeza, Gušterov osmeh, Kasandra, Miranda" ili neki mix svega. U milisekundi su sjebali kol'ko-tolk'ko pristojnu seriju. Jebem ti režisera, scenaristu, spisatelje i celu ekipu koja radi.  Najčešće se dešava kada se osmisli koncept i uradi sve po planu a onda pristaju na tuđe ideje i tuđe želje. Klasična kafanska priča. Svaka muzika ima neki unapred redosled pesama koji je napravljen i uvežban za to veče. Na pola svirke, neki gost se napije krene da naručuje za svoj ćef. Nakima prija njegovo slavlje ali najčešće ostaima ogadi to veče. Eto, na sredini sam četvrtog serijala i čisto sumLJam da ćo ga odgledati a kamoli peti. Šukurac!

Imam drugaricu iz detinjstva. U zabavištu sam bio zaljubljen u nju a kasnije su me obuzele druge misli pa je jednog dana nestala sa osmatračnice. Završija je fax u nekom drugom gradu. Kada se vratila, udala se za naočitog momka. Dobili su dete i sve je bilo OK ali je u toku odrastanja deteta, obolila od MS. Video sam je pre jedno dvadesetak godina u gradu u kolicima. Popili smo zajedno kafu i prozborili koju. Po pojavi fejsbuka smo ustanovili prijateljstvo i čuli smo se prvi put, nakon 100 godina , preko mesindžera. Bla-bla-truć referišem život od osnovne škole, gde sam, kako sam. Dotakli smo se COVID-a i vakcinacije. Bivah dočekan na nož i ostali escajg. Izloži mi youtube stručnjake, sveCku statistiku preminulih zbog vakcinacije, GejCa... Završih razgovor, udarim selfi sa najglupljim izrazom ljica. Danas mi je palo na pamet da se priupitam za njeno zdravlje ali me je prošlo. Odoh na popodnevnu dremku do 20 časova i nemoj da me je neko uznemiravao. Varim vakcinu i pasulj sa kobasicom. Tužno...

Još sam pod utiscima nepravde koja nas okružuje pa peglam u glavi i rezimiram... Pesma Evrovizije je za pesmu a pesma je literarni izraz potkrepljen muzikom u ovom slučaju. Koliko god navijao za Konstraktu, ona je recitovala uz muziku. OK, to je sada IN  i tako je-kako je. Prihvati trendove! Ne mogu sve. ne mogu prihvatiti gej paradu, ulogu sveštenstva u kreiranju tuđih sudbina, bezmozgovno urlanje na sportskim dešavanjima, Ziro Cola, svadbe sa artiljerijskom paljbom, ubeđivanje crnog u belo ili neku drugu boju, vilasti 17 za šraf 15-ku sa dodatkom podloški ili šrafcigera. Masa stvari je izgubila smisao svog postojanja. Uvek se traže opravdanja ili olakšanja za neupotrebu svesti. Kako se suočiti sa problemom istine? Sve ovo će morati da se preispita, tačka po tačka.

Danas mi je uletila neka priča za čitanje. Salaš, starci... moram priznati da me je dotakla. Malko se dopisivao sa Kićom pa mi nadošlo sećanje na salaše, starce, roditelje.
Odrastao sam u gradu na 5 minuta laganog hoda od centra. Ćale je imao sestru koja je živela u jednom selu, blizu Bačke Topole. Selo je odprilike na pola puta od B. Topole ka Bečeju pa još malo levo. Iza tod sela postoji još samo jedno selo i poljoprivredno dobro i dalje nema. Kraj puta za motorna vozila, osim traktora i zaprženih kola. Kraj sveta, provalija, nema dalje. Ogromno poljoprivredno dobro je imalo i sređen bazen sa pratećim objektima, opasan sa borovim šumarkom. Nekada je to napravila "mrska komunistička" vlast da bi iskorištavala svoje radnike. No, nije reč o tome. U okilini tetke su stanovali još neki stariji rođaci, o kojima nemam pojma ni u kom srodstvu smo bili. Sve u svemu, živeli su na pravom salašu. Oko salaša su bile njive a sam salaš je bio sa jedne strane ograđen bagremovim šumarkom a sa "prednje strane je bi deo plota a deo ogradom od istog tog bagrema. Kada si ušao u dvorište, bila je zelena trava sa bunarom sa točkom za izvačenje drvenog kabla iz bunara. Taj deo se video i bašta sa cvećem ispred kuće i natkriveni ambetuš (ambetuš izguglajte ili pročitajte do kraja). Iza kuće je jedan deo predviđen za baštu a drugi deo za živinu. podalje je bio svinjac i reterat (poljski WC), podaleko za hitnu nuždu. Kuća je, predpostavljam bila od nabijanice, debelih zidova i malih prozora. Mali sam bio da bih dosegao plafon ali ne verujem da je bila neke visine. Dve sobe i kuhinja. Pored poklopljenog "Smederevca", bila je i parasnička (zemljana) peć koja se ložila spolja a grejala je kuhinju i sobu pored sa dva kreveta i par stolicaza odmor. Druga soba je bila čista i po mirisu, uvek sveže okrečena. Drveni krevet, nešto kao bračni, dolap, na kojem je uvek bilo par složenih dunja i jedan orman a na zidu iznad kreveta je bilo raspeće sa Jezuškom. Totalni minimalizam. Ja samvoleo da vrtim točak od bunara i izlačim vodu. Nekih pedesetak godina kasnije sam bio u tom selu i nisam prepoznao ništa. Čak nisam ni Džasti uspeo da objasnim gde sam odrastao, delom svog detinjstva. Na putu za dvorac "Fantast" imao sam vremena da obiđem i dedin grob ali se nisam usudio da potrošim par dana tažeći ga... jednom... možda. Sve manje je onih koji znaju i koji se sećaju.
Uletelo mi je još par pitanja ocu, koji je umro pre dvanaest godina ali ga nikada nisam pitao. Kada mu odem na grob, ne znam šta da mu kažem a za pitanja je prekasno. Ne dozvolite sebi taj luksuz da sjebete vezu sa roditeljima. Možda su roditelji sjebali tu vezu ali tu krivicu, moramo snositi sami.

Na svim telefonima ubacim zvuk sonara za zvonjavu pa me je malopre drmnuo usled ispijanja kafe...
- Đe s' ba, šta radiš ? –
- Upravo gledam „New Amsterdam '' i pijuckam ness. –
- Ha ha ha haaa –
Počeo sam objašnjavati tajnu Cream ness sa 3,8% mlekom i Nessquick-a umesto šećera... Crno-bele krave iz Švice od kojih se pravi Nessquick, edelvajsa koji pasu pa Nessquick ima posebnu slatkoću, kada me prekine u pola rečenice.
- Možeš li me u 15 do 1 odbaciti do Imperijuma a u 6 doći po mene ? -
- No frx, Ness cream... –
Bip, bip, bip...

U ovo vreme, pre nekih godinu dana sam se spremao za operaciju. Jednog jutra sam otišao a isti dan je Mimi pobegla iz stana sa terase niz oluk. Vratio sam se sa operacije i bio jako tužan što je Mimi pobegla. Prvi dan kada sam se usudio da vozim zbog pojasa i još relativno sveže rane koja je bila preko celog stomaka, otišli smo za Lopare. Kada smo izašli do jednog kafića,, pogledao sam objave na fejsbuku i video oglas za udomljavanje jednog mačeta. Kontaktirao sam i sledeći dan me je ta osoba zvala da se dogovorimo oko prijema novog člana porodice. Malpre ga gledam kako jurca po stanu. Sa turbo brzine je prešao na Hiper a jasnije na Warp. Juri muve i stiže pokoju. neopereznu a zatim ih pojede u slast. čekam da Džasti dođe kući da mu spremimo kupusa. Jede skoro sve što je zeleno, osim smrdibuba.

Fotogradija mi je uvek bila IN, Tableau vivant me je 'nako zanimao ali je fotka, zamrznuto sećanje na jedan momenat a taj momenat je samo za jednokratnu upotrebu. Kada prelistavam fotografije, mogu se setiti svake; gde, kada, zašto. Postoje neke koje sam izbacio iz sećanja jer nisu zaslužile svoje postojanje ali ih ne brišem. Recycle bin se može isprazniti samo uz opciju empty recycle bin. izlomio sam par CD-a ali je ipak ostao u sećanju neki događaj, neke osobe. Neadavno saznam da je jedan od likova otišao Manituu. Pokušao sam da se setim gde sam stavio CD sa njegovim likom a onda se upalila sijalica da sam se ratosiljao tog diska jer se nije mogao otvoriti. Jebiga...
Bez veze, muči me memorija pa se praznim na ovaj način..

Krajem sedamdesetih, u centru je bila radnja "Jugoton" gde si prije kupovine, mogao da preslušaš ploču a ne sećam se da je bilo nekih drugih nosača zvuka. Svratim u radnju a Branko mi pokaže na novu ploču "Tangerine dream-Stratosfear" . U momentu mi se dopala mJuza pa sam naredhih par meseci uživao uz ploču. U međuvremenu se pojavio i neki film koji je imao muzičku podlogu u izvođenju Tangerine dream. Nekako saznam da je muzika sa albuma "Phaedra". Na jedvite jade postanem vlasnik i tog albuma ali mi se nije dopao ni 10% kao Stratosfear. Pojavom youtube i Pirate bay, sakupim kompletan opus Tangerine dream i pažljivim preslušavanjem, dođem do zaključka da mi je ipak "Stratosfear" nezamenljiv.

Na današnji dan u razmaku od 7 godina, umro mi je otac i očuh. Ovog puta sam se setio. Godinama sam preskakao ovaj datum. Činilo mi se da ne moram baš sve da pamtim al' eto, setio sam se. U dilemi sam da li da zapalim sveću? Zbog sebe, ne moram ali moram zbog publike.
Koji sam ja sJebi šoumen.

Tatu sam volio a očuha poštovao. Zezanciju koji nikada nisam uspeo da odmrsim. Ni jedan ni drugi baš i nisu učestvovali u mom vaspitanju. Sve se moralo činiti kako tata kaže jer je samo to ispravno. Nije! Ja znam najbolje, zato sam tako i prolazio kroz život. Kako god, moje mišljenje, moji stavovi su najispravniji. Koliko god u nekim trenucima boleli, otrpio sam udarce ali sam ostao po svom. Bilo je suflera koji su me odvraćali od moje tvrdoglavosti u fazonu: "biće ti lakše" , ne, neće, sjebaću sav svoj koncept i smisao života. Srećna zvezda me pratila zbog toga i bio sam u pravu. Sa ove distance,  od skoro dvadesetak godina, zato imam taj stav po pitanju sveća. Moja biologija se supraostavlja nasleđenoj i tuđoj, koja nije bila po mom izboru. Da sam Amerikanac, kitio bi se američkom zastavom, Rus-ruskom, Ukrajinac-ukrajinskom, ne bih voleo da sam Kinez ili Šiptar, Indijac... možda Somalijac sa kitom od 30cm i da se zaposlim kao mlatilac orasa. Jebem li ga, iscrpio sam se smišljajući budalaštine, no, uskoro će godišnji odmor pa ću napuniti amigdalu i ostale delove sive mase, novim budalaštinama.
Ostajte mi dobro i čuvajte se SNS botova!

Kupio neke cicaboce u ultramegagiga marketu i u toj prodavnici, postoji štend sa knjigama. Privuče mi pažnju knjiga sa naslovom "Kako se lako odvići od pušenja" . Prokomentarisao sam da ne postoji lak način a lik do mene sa iskvarenim srpskim i blagim primesama švabskog sa bauštele, pokuša da mi objasni da je on 40 godina duvanio sve i svašta i nakon čitanja knjige, naprasno ostavio cigarete. Ošacujem mu firmiranu garderobu i zaključim u sebi, "Brale, tebi su mogli uvaliti kompletan Dormeo i Delimano asortiman a bajDvej i AMC, Zeppter posuđe i DICK escajg plus Arcopal sersam. Za pijačne potrbe bi ti uvalili Majbach. IiiiidUkurac. Jesi l' podvlačio (skrolov'o) prstom i liz'o palac dok si čit'o knigu?
Pamet na sve strane, gde god se okreneš.

Bliži se kraj godišnjeg "odmora". Za koji dan mi počinje rad u smenama a to je odmor. Dva dana radiš, dva dana slobodan a vikend, kako se udene. Presabiram kilometražu preko Google Maps Timeline, potpuni izveštaj o kretanjima iz minuta u minut. Dobro je kao alibi, zlu ne trebalo, no kvaka je u tome što i Džasti može proveriti moje kretanje. Svi moji nalozi su otključani a meni mirna savest k'o more za vreme bonace.
Elem, kada smo javili da idemo za SU na godišnji odmor, ćerka i kuma su izjavili da možemo boraviti kod njih. Ćerki je muž u 'olandiji i dolazi 25.08. a kumini su otišli na more sa unucima pa joj je parazna kuća.  Imao sam neku vrstu obaveze da spavam kod ćerke a Džasti sam uputio kod kume, desetak kilometara dalje. Sve u svemu, poseti ovog, poseti onog, otiđi po suprugu, vrati je natrag je dovelo do benzinske krize. Nagurao sam preko 600 kilometara po gradu. Put od BN do SU je oko 200km a i u povratku je isto, kada sam natočio gorivo u BiH, anulirao sam brojčanik a kada smo se vratili, ustanovio sam da sam prešao 1100 kilometara. U to je upalo i 100km do Lopara i nazad. kada sve saberem, Đe s' bio-Niđe! Šta s' radio-Ništa, vozio se unaokolo. Osećam se izjebano k'o Ćićolina. Biće bolje, naučio sam da se svaki put mora detaljno isplanirati. Jedan drugar sa kojim sam se družio u mladosti ima sina koji se druži sa mojim sinom. To je jako lepo.

Sa distance od par dana, rezimiram utiske sa godišnjeg odmora. Iskoristio sam dve nedelje i ostalo mi je još skoro četiri. Najavio sam nedelju dana za kat. Božić a ostatak za kat. Uskrs. Biću u SU za "vodeni ponedeljek", što je praznik za severnoBački okrug. Vizi Hetfő je običaj gde se cure prskaju parfemima a za uzvrat daju šareno jaje, maramicu, orase a deci daju neku simboličnu kintu. Nekadašnji običaj je bio da su se cure okupljale oko bunara a momci su ih polivali vodom. Upala pluća je bila normalna pojava u to vreme pa su prešli na "Kölnishe waser". Glavna cura je imala najviše bluza, koje su se sušile na štriku.

Klasično i brzopleto razmišljanje me ponovo dovelo u situaciju da sam osmislio o čemu ću pisati al' mi druga misao, sjebala koncepciju pa da krenem sa dugom.
Prekjuče na sopstveno insistiranje proverim piš-piš i krvnu sliku. Transfuziolog mi kaže da je nalaz INR-a odličan al' sam se sjeb'o u datumima kontrole. Trebao sam 16.12. a ja otišao 16.11. Mea culpa! prebacila mi je kontrolu za 04.01.2023. Uteftero sam u telefon pa se nadam da će me obavestiti.
Elem, sinoć odem kod porodičnog lekara i reče mi da imam povišen šećer u krvi i da se testiram u apoteci i da mu se javim ako je šećer višlji od 7.. Jutros odem do apoteke da proverim a on 8! zakažem ponovo kod porodičnog lekara u utorak 24.11. u 08:15. Eto, toliko o slatkišima.
Pokušavam da se setim prve priče al' ne ide,
Drugi put više sreće.

Tjah, sinoć sam se setio al' su me omela tri točena.Prepodne mi je zasvetlucalo a onda je došla matičarka pa uz, zašto da i zašto ne, zatomio se svaki nagoveštaj ideje. Sve u svemu, pevam bećarac u fazonu: "Ja bi' jebo, samo ne bi' lizo'o jer je pizda kraj guzice blizo". Kutak za pJesnički trenutak. Vraćam se na gledanje serije al' ne mogu da izaberem koju. Al', al', al'... mnogo al'... id' u kurac krasni!

O ćaletu

Nakon, skoro više od par godina nepričanja sa ocem, vratim se u zavičaj i zaposlim u jednoj firmi. Usput sam zakopao, davno iskopanu, "ratnu sekiru". Pametniji popušta, mada su me davno nanete rane još uvek žuljale. Poštovao sam samo ga samo sa biološke strane. Tvrd karakter i njegova pravila života mi nisu pasovala. Zatomio sam davno nanete uvrede o mom načinu života ali nisam dozvoljavao da mi on određuje koga ću i šta, voleti. Nije mi solio pamet na vreme pa sam morao sam sebi soliti.
Elem, radio sam u rodnom gradu a to je bio veliki uspeh za mene. Bilo je dana kada sam i po 16 sati, morao ostati na poslu da ga završim. Tog jutra sam se probudio pola sata ranije i obrijao bradu. Štucovao sam brkove na način koji ih je on nosio. Nameravao sam da ga posetim posle završenog radnog vremena ali su mi se uglavile neke nove narudžbe a i u kasu sam morao ubaciti, stotinjak novih artikala. Sve u svemu, dan mi se završio oko pola do ponoći a to je bilo suviše kasno za posete. Svratio sam u omiljen baštu na pivce i izduvao pola džointa da sumiram dan. Vratio sam se ubrzo kući na spavanje jer je sutašnji dan, ipak bio radan. Zaspao sam ali me telefon probudio. Ćaletova žena...
- Stevice, tata ti je umro! -
Prekinula je vezu a ja sam pokušao da shvatim. Ostatak noći sam proveo budan. Ujutro sam se sredio za posao i gazdi objasnio, novonastalu situaciju. Nazvao sam par drugara i rekao im. OD udovice sam saznao o detaljima sahrane. Hteo sam učestvovati ali mi nije dozvolila. Oblio me osećaj trinaestog praseta a takav je bio i sam sprovod. Setio sam se Bukovskog i njegovih reči: "Pogreb moga oca je podsećao na hladan hamburger". Nakon izvesnog vremena je bila ostavinska rasprava te sam nasledio lovački karabin sa optikom. '92. sam rekao zbogom oružju pa sam ga prosledio u SUP.
Ipak, svaki put kada odem do rodnog grada, obiđem ćaletov grob i promrmljam u sebi:
- jebiga-
a toliko se i zadržim.

Jedno od najranijih sećanja je da sam bio keranda k'o dete. Stanovali smo sto metara od Somborskog puta, tadašnji Put JNA, blizu Kalvarije. Postojala je tramvajska pruga i naravno tramvaj, čija je okretnica bila dve stanice dalje, kod Hipodroma. Druga okretnica je bila na Paliću kod Muškog štranda. Pre prvobitnog sećanja, postojala je teća okretnica u naselju Aleksandrovo, blizu fabrike Fidelinka, Mlekara, 29. Novembar i Sigma i Bratstvo.Znači da je potrebno manje od 60 godina da se sve razjebe, izdrobi, smrvi. Sjebe se država a kamoli grad. Leti sam mrzio okretnicu na Paliću jer, kapija od Muškog štranda je bila zaključana a do Vikend naselja je bilo potrebno tabanati po betonskim kockama kao trotoar. U povratku sam se pravio da spavam da bi me nosili od tramvajske stanice do kuće. Keranda, neg' šta!

Sada su već sećanja sa elementima podsećanja. Udenuo sam više od mesec dana godišnjeg odmora. Neki bi rekli "k'o da radiš u šveckoj". Često im odgovorim da imam beneficirani radni staž zbog korišćenja narkotika na poslu pa ih ostavim u čudu. Bio sam par dana u rodnom gradu i začudio sam se promenama. Nisam se preterano začudio al' ako Huawei može da izbacuje novi model svake nedelje, može i jedna varoš da se promeni za par meseci. Bio sa decom i unucima, bratom, sestrom, drugarima, obišao pretke na groblju, tetku, sestru od tetke i njeno dete. Program od par dana. Supruga je konstatovala da sam se brzo vratio. Sledio je ponedeljak i pogoršanje vremena pa nisam nikome 'teo da tovarim obavezu da me zabavlja i ostale aktivnosti oko ugošćavanja. Ma, koliko god me ubeđivali da se osećam kao kod svoje kuće, odavno se ja nisam ni u kući osećao kao kod svoje. Stvorio sam uz pomoć supruge, "svoju kuću". Tih par dana odsustvovanja mi je baš al' baš nedostajala. Naš mikrokosmos raste svakim danom pa se kada odem negde u goste, osećam kao vanzemaljac. Toliko o osećanjima.

U „Zastava101Mediteran“ je stalo ispod tapacirunga 98 flaša“Napoleon“ konjaka od 1l. Cena tog „Napoleona“ u prodavnicama jeftinog pića je bila 01ko 30% jeftinija u odnosu na „zvanične“ rodavnice a u mađarskoj, oko 350% . Svakog petka, posle posla, Kembeli i ja smo sa napunjenim „mediteranom“ pičili za Peštu.
U torbamasmo imali garderobe za dva dana i po litru „Napoleona“ pa na mađarski carinici nisu preterano njakali s obzirom da smo njima servirali priču o službenom putovanju u Beč. Na autoutu prma Pešti smo u toku vožnje ispakovali ostale Napoleone iz „bunkera“. Inače, dan ranije smo svaku flašu obložili novinama pa nisu zvonile prilikom truckanja. Pun gepek je bio pun novinske ambalaže koju smo iskrcali kod prvog kontejnera na koji smo naišli. Znali smo par lokala, kojima smo mogli prodati naše Napoleone. Jedan od njih je bio i „Tuborg viking bar“. Menadžer, gazda, šta li god je bio, otkupio je barem 50 flaša po 320Ft(forinti) U Su je Nas Napoleon koštao 75 Ft pa se iz toga vidi, kolika Nam je bila zarada. Nije bio cilj zarade, nego provod u Pešti ili Budimu. „Atrium“ je bio hotel sa gomilom zvezdica pa je i klijentela bila dubljeg džepa. U holu je sa plafona visio avion, mis’iiim dvorilac a sa strane je bila galerija sa barom i kafeom. Par prozirnih liftova je nosilo ljude u odelima i pratnju, skromno odvenu a vrhunskog izgleda, koju sam smatrao da je negde ukalkulisana u džeparac za službena putovanja. Nekoliko puta sam prepoznao dve „device“ iz SU. Njima niko u gradu nije mogao da priđe a ovde sam ih video sa uvek drugim tipovima. Par puta smo se izreskirali i pili arhivsko vino a sećam se ukusa vina iz 1953 godine pa smo se kurčili kako je to bila jedna od najboljih berbi. Kur moj smo bilo šta znali o vinu jer smo se kasnije ožderavali od „Schlosberg - 1983. godište“ Schlosberg je bio oko 20Ft flaša od 1l. Kembeli i ja smo upravo izašli iz traumatičnih brakova pa smo imali opravdanje za bahanalije. Lepo je stajati u vinskom baru naslonjen na klavir i slušati džez. Bio sam obučen u tamnoplavo „lister“ odelo, obuven u mokasine od „ževroa“ i košulju od svile. „Device“ su se jednom ponudile a onda je nastalo prepoznavanje. Epilog je poznat piscu redova. Mnogima u SU nije bilo jasno kako smo postali dobri drugari sa devicama. Pored Atrijuma je bila odlična i „Pećina“, poznata po lovačkim specijalitetima. Tu se za sitne novce krkale srne u prelivu od cimeta, pečeni divlji prasići, veprovi u sosu od vrganja i neko rujno domaće vino. Par puta smo gazdi snizili cenu Napoleona pa smo od tada, večeru dobili gratis.
Radnja se dešavala u periodu 1987. – 1990.

Probudio sam se uz stihove koji su mi navrli nakon ihahaj godina:

Moris Bišop
Imam 5 razloga zašto pijem!
Prvi, žeđ.
Drugi, dobro vino.
Treći mi je razlog: društvanjce moje fino.
Četvrti, tako mi je milo.
Peti mi je razlog... ma, šta bilo.

Pao mi na pamet "Sabirni centar". Još u srednjij školi mi je dopala knjiga od Dušana Kovačevića, "Mratonci trče počasni krug i druge pripovetke". Još u osnovnoj školi smo imali obavezno prisustvovanje pozorišnim predstavama. Samim tim, usvojili smo neke osnovne norme civilizacijske kulture. Nebitno je da li smo shvatali predstavu "Kralj Lir" ili "Magbet", deo toga je (kako kod koga), uraslo u delove amigdale pa sam se setio pesme iz Sabirnog centra.

Cveta tresnja u planini
prolece se na put sprema
sve je isto u mom kraju
samo mene vise nema

Zeleni se loza vita
oko starog kucnog trema
sve je isto kao nekad
samo mene vise nema

Bezdan-"Čarda kod Srećka", početkom dvehiljaditih

Klopamo riblju čorbu i zalivamo špricerom a u kafanu ulaze jedan gospodin, gospođa i jedan mladić. Gospodin i Gospođa, elegantno obučeni ( za pozorište) a mladić u farmerkama, bela majica i texas jakna. Ispratimo pridošlice pogledom i nastavljamo ritual uz razgovor. U jednom momentu, čujemo kako neko peva opersku ariju. Mladić je ustao i peva. Prepoznam "Core ngrato" (neverno srce). Pevao je dečko a ortak i ja sa kašikama na pola usta, zevamo u neverici. Kuvarica i konobar su stali na kraj šanka i slušaju a gospodin i gospođa, ona zatvorila oči i uživa. Svi uživamo.Nakon arije, svi udelismo aplauz uz bravo, bravisimo. Gospođi sastakliše oči i počne da pretura po torbici, tražeći maramicu. Gospodinu isto ne beše svejedno. Neverovatan doživljaj da u kafani-čardi, neočekivano doživim takvo nešto.u rano popodne, cca15h. Mladić je seo za sto, naručili su klopu a mi smo ostali sedeći uz još dve flaše vina. Kada su završili sa jelom, ponudili smo im piće pa su još dve flaše otišle al' za drugi sto. Upitali smo ih da li im se možemo pridružiti. Prihvatili su i nakon upoznavanja, saznamo da je mladić njihov sin i da je bio odsutan 5-6 godina na muzičkoj akademiji u Firenci i da je sada došao da ih poseti. Ortak i ja popijemo po čašu vina i uz zahvalnost što smo se upoznali, napustimo objekat. Kada smo šokirani događajem izašli, još sat vremena smo ćutali, svako u svojim impresijama.
Neverovatno je kako čovek zanemi nad  istinskom lepotom.

Pre neki dan sam dobio recept za lenju pitu sa suvim sastjcima. Utefterisao na jedan papir ali ga juče nisam našao. Preburlam po memoriji i smutim "suvu" smesu. Umesto jabuka, uvalim šumsko voće i strpam u tepCiju. Pekao sam dok mi se boja u teCiji nije dopala na oko. Koji kurac vreme(pola sata, sat, dva sata, 45 minuta...) Ko još gleda na sat? Sve u svemu, nije ličilo ni na šta. Nemam ja smisla za dekoracije i slaganje, Uvaljao sm prste pokušavajući da to ispadne normalno. Aukurac! Lepo se ohladilo i po ukusu je ličilo n one energetrke štanglice ali veličine hamera. Džasti je došla kući i probala: "Nije loše! " Pao mi je kamen sa srca. Jutros se probudim i vidim da fali pola tesije mog kolača. Znači, neko je čalabrcunuo noćaske.

Ne znam razlog zašto mi se ćale vrzmao po mislima. Jednom sam već rekao da mi je samo imendan čestitao, 26.12. Király Szent István. Verovatno mu je bilo lakše da zapamti. Tokom zajedničkog života, nismo imali mnogo prilike za razgovor a kasnije, još manje. Bio sam sjeban kada je umro a toliko toga nije bilo izrečenog, jebiga. Gledajući moje sinove, shvatam razliku. Kod prvog, nedotaje deo zajedničkog odrastanja, kod drugog, prekinuti niz saveta za život. Uprkos mojim lošim izborima, imao sam sreće po pitanju životnog preživljavanja. Ne bih voleo da moja deca preživljavaju ni delić mog života. Nemaju svi toliku sreću a sreća baš i nije neka osnova sa koje se kreće.
Jedna pesma kojoj se često vraćam i zahvaljujm gugl prevodiocu da je iščitam.

LIVING YEARS

 Every generation
Blames the one before
And all of their frustrations
Come beating on your door
I know that I'm a prisoner
To all my Father held so dear
I know that I'm a hostage
To all his hopes and fears
I just wish I could have told him in the living years
Oh, crumpled bits of paper
Filled with imperfect thought
Stilted conversations
I'm afraid that's all we've got
You say you just don't see it
He says it's perfect sense
You just can't get agreement
In this present tense
We all talk a different language
Talking in defence
Say it loud (say it loud), say it clear (oh say it clear)
You can listen as well as you hear
It's too late (it's too late) when we die (oh when we die)
To admit we don't see eye to eye
So we open up a quarrel
Between the present and the past
We only sacrifice the future
It's the bitterness that lasts
So don't yield to the fortunes
You sometimes see as fate
It may have a new perspective
On a different day
And if you don't give up, and don't give in
You may just be okay
So say it loud, say it clear (oh say it clear)
You can listen as well as you hear
Because it's too late, it's too late (it's too late) when we die (oh when we die)
To admit we don't see eye to eye
I wasn't there that morning
When my Father passed away
I didn't get to tell him
All the things I had to say
I think I caught his spirit
Later that same year
I'm sure I heard his echo
In my baby's new born tears
I just wish I could have told him in the living years
Say it loud, say it clear (oh say it clear)
You can listen as well as you hear
It's too late (it's too late) when we die (it's too late when we die)
To admit we don't see eye to eye
So say it, say it, say it loud (say it loud)
Say it clear (come on say it clear)

Amarkord

Tu i tamo smo se sretali, kako-kad, bez ikakvih obaveza i raznih obećanja. Postojala je neka pritajena simpatija ali se uvek završavalo na vinu i filozofskim raspravama. Ponekd je bila i WM u priči ali je ona najčešće samo pijuckala, duvanila jednu za drugom i posmatrala oboje ispod oka. Neretko su ta ispijanja Šlosberga i maratonska ćaskanja, završavala po padanju u nesvest  nakon 48 sati. Najčešće su započinjala petkom uveče a završavala se nedeljom prepodne. U to vreme, gudra se teže nabavljala, mada je nismo  i nešto preterano tražili. Šlosberg je bio dovoljan a nekad i par Šlosberga.Čini mi se da je prošlo više meseci poznavanja, dok jednog dana nismo svo troje otišli u roditeljski stan SB da provetrimo, jer su matorci dolazili za dva dana. Vreo dan+blagi mamurluk, završili smo svo troje pod tušem. Tu je počela igra SB i WM. Zbunjeno sam se povukao u kraj tuš kabine i blenuo.  Lep prizor za oči ali bez nekog značajnijeg efekta. Tek posle intenzivnijeg pridavanja pažnje meni i mom telu, došao sam (vizuelno) do izražaja.Istrljali smo se peškirima međusobno i prebacili na široki kravet. Tada su nastale komplikacije u mojoj glavi. Kuda i kome pre. Sećam se da sam zaspao u jednoj sa pogledom na veliki poster Nojvanštjna a probudio u drugoj sa istim pogledom na poster. Sve je bilo ulepljeno od znoja a njih dve su zagrljeno hrkale. ponovo sam se istuširao i odmaglio odatle. Videli smo se još par puta i niko nije spomenuo događaj, niti smo pričali o njemu. WM, je umrla pre par godina od  karcinoma a SB se srećno udala za jednog mog drugara. To vreme me poseća malo na priče Bukovskog ali su to bila takva vremena, mladost-ludost.

Čitam budalaštine koje sam pisao na ovoj a i na drugim temama pa se smejem. Koji sam ja sJebi narcisoidni car!

utro je počelo sa sveopštim uspavljivanjem pa prvo što čuješ je :
- Jebote, diž' se, moram kafu popit'! -
OK, par minuta kasnije, od kresanja machine do posla je trebalo cca 4 minuta a la Šumaher, srećom, nije bila neka gužva. Kada ti ovako počne dan, preostaje ti RAMSC da ga kompletiraš.
Muzika, TUŠ!

Utorkom se ništa ne dešava, zato smo svojevremeno(nas četvoro, Šoća, Blaža Ljilja & Ja), smislili da proglasimo važnim danom, dostojnog sebe.
Nastale su "Utoračke večeri". Sredom, četvrtom, petkom i subotom se išlo u diskoteku "Largo"  nedeljom se pripremalo za radni dan, ponedeljak je bio za izduvavanje od radnog dana. Tako da je utorak bio... nigde.
Dogovor je bio da svako od osnivača utoračkih večeri, dovede jednog gosta. Domaćinova dužnost je bila da obezbedi večeru i da smisli društvenu igru ali se najčešće završavalo sa asocijacijama. Tri reči, strani film pa pantomimm objašnjavaš film. Ostalo je zapamćen "Ball ugašivača vatre" i "riba sa osam pipaka (al' ne znam kako se zove)" U jedan rokovnik smo upisivali sve "bisere" od te večeri. Upisani su bili i "biseri" ali i neke, zaista filozofske misli.
Jednog dana, tačnije devedesetih, u raznim pretumbacijama kuća, stanova, sojenica, šatora, rokovnik je netragom nestao. Da, osnivači su proglasili da svaku smenu godišnjih doba, bez pozivanja gostiju, proslave taj dan. Moja je bila zima (21.12.) .

Velike ljubavi imaju tužan kraj. Prave ljubavi nemaju kraj. Nisam neki ljubitelj poezije al' se nađe nešto, tu i tamo, što mi prodrma ganglije. Idu mi na kurac opisi godišnjih doba, promašenih ljubavi, rima po svaku cenu, beskrajna prostranstva duše i ostale zajebancije. Prevedena poezija, zavisi od prevodioca koji mora imati jako bogat rečnik. Dragoslav Andrić je bio jedan od najboljih prevodioca. "Stereo stihovi" su sadržali neke, zaista prelepe pesme rock'n roll pesnika. Slušati neku pesmu i čitati prevod te pesme, dobije neku drugu notu. "Muzika vrele vode" od Bukovskog, takođe ima dobar prevod. Ento je bio lokalna ispičutura i imao je ženu, sex bombu koja je legala sa svakim muškarcem koji nije žurio na tramvaj, autobus, taxi. Jednom smo čak i novu godinu sačekali zajedno u Ivicinom podrumu. Kada se Ento oduzeo od alkohola, deo muške ekipe se zabavio sa Katalin, dok je moja (buduća) supruga s nevericom gledala sveopšte razbijanje Katike, Katalin nije delovala razbijeno, šta više, delovala je vrlo zahvalno učesnicima i publici koja je nemo posmatrala nastup. Dok me je Sneža cimala za rukav: - aj'mo kući, aj'mo kući...- Zabavljao sam se sa reketom za badmington i žonglirao pticu. Cela scena je bila degutantna i od tada ne gledam porniće sa gangbang tematikom. Aprila meseca, nakon te nove godine, Entu su našli mrtvog u Paliću sa klizaljkama na nogama. Ne sećam se da su ga preterano tražili a i Katalin nije bila zainteresovana za dugo odsustvovanje Ente. Nedugo nakon shrane, rodila se ideja za rok operu; "Život Ente pokornog" Izdvojio bih kumulativni stih o stradanju Ente. Ento, sad ležiš mrtav kao cigla zbog Kate što je noge digla tvom drugu Miroslavu ohhh, kako je to tužno. Ento blento... Jutros sam se probudio sa tim stihovima i muzikom u pozadini "Let the sunshine" Bog je odredio nedelju kao neradni dan pa nedeljom ni trava ne raste al' zato, kiša ima pravo da te keca u zdrav mozak. OK, posle rominjanja, slede pljuskovi. Sami izabrite sa grmljavinom il' bRez. Odavno sam primetio da uočavam sitnice a na krupne stvari ne obraćam pažnju. Pripisao bi tu osobinu kao skromnost i time bih se uklopio u 10 Božjih zapovesti. Nadođe mi da se proglasim svecem al' previše istorije mi ne dozvoljava prijem u elitno društvo. Postoji još par začkoljica, koji mi ne idu u prilog: psovke, alkohol, mnogoženstvo, prelaženje ulice van pešačkog i tako to. Neko bi pomislio da to i nisu tako strašni gresi za prijem al' mene kopka i želim da se promenim. Zaista ne znam kriterijume oko prijema i naprosto ne mogu verovati da molitve i ostalo sviranje kurcu, ima prednost nad sitnim gresima sa tenzijom da se čovek promeni.   Eto, još jedno bahanalisanje prstićima i očas prođe radno vreme.    Mora se verovati u nešto a da nije samo optimizam ili pesimizam. Mora se slobodno vreme utrošiti na duhovno ispunjavanje. Nešto te mora činiti srećnim. Vereovanje u šišarku je tako moćan osećaj kao kada veverica iz Ice age, veruje u hrastov plod. Svako sebi mora naći avatar.    Juče predveče, nakon popodnevne dremke, reših da popijem produženu i kiselu u nekom od seoskih kafića. Krenem od najdaljeg a unutra muzika koju danas zovu dens. Nije dovoljno što su oskrnavili sa turbo-folkom, dodali su treš, kako kroz aranžman, tako i kroz text. Sunem onaj e(K)spresso, ojadim Italiju za jednog stanovnika, "Vitinku" eksiram iz flaše i put pod noge me nanese pored kafića odakle su dopirali zvuci klasike. Unutra je Masimo doprineo još jednom espressu u šolji Nesscafe i još jednom "vitinkom".Posedio sam u jednom od separea i sa posebnim užitkom ispio kafu i kiselu.Izašao sm iz kafića i prošao pored jednog drugog gde se neka pevaljka iživljavala u fazonu, brza kola, viski i koka kola. Otišao sam do "Sile" i naručio pljesku sa extra lukom.Upakovao je za poneti i dok sam izlazio iz hamburgerije iz kafića su izlazila deca praćena još žećčim turbo treš folkom. Slebali smo kulturu i moralne norme al' dibidus. Pored potoka sam seo na klupu i ponjupao pljeskavicu a novo krdo curica u extraminićima je prodefilovalo pored mene. Svaka od njih je držala smartfon u ruci, međusobno su se kikotale i jedna drugoj pokazivale najnovije vesti sa Instagrama, fejsbuka, Tiktoka ili nekih drugih DM. Asteroidu, budi precizan ove godine. Čitam nešto o Lordanu Zafranoviću, Jasenovcu i Dari. U jasneovcu sam bio u sklopu eskurzije sedamdesetih godina. Istorija Jugoslavije je bila bazirana na pobednicima i poraženima i to je bilo učenje. Škole, ulice, trgovi, gradovi su bili podsećanje na heroje drugog svetskog rata. Danas se amnestiraju poraženi i broje krvna zrnca. Ako si Hrvat, Ok je da budeš Ustaša i braniš ustaštvo. Ako si Srbin, OK je da braniš Četnike i četništvo. Ako si Bošnjak, OK je da braniš Balije i Handžar diviziju. Sve se svodi na Srbin, Hrvat, Bošnjak i svako brani svoga iz svojeg naroda. Nisam učen da je to normalno. Svako ko se ogrešio po pitanju dobra, treba da bude kažnjen, ma, bio mi to otac, brat, sin. Laž je postala istina! Dobro je zamenilo zlo! Kada se u žitu nađe kukolj, istrebi se. Zato je ovo "žito" zaraženo i nikada neće uspeti da izraste do prinosa. Ponosan sam što sam Jugosloven i ostaću do kraja a ostalima, kojima se to ne sviđa, neka se gone u tri lepe pičke materine. Nešt' kontam da je vlast zasnovana na floskulama koji narod ne razume. Isto kao i u religiji, mrsomuđenje na latinskom ili staroslovenskom. Pop kenja na jeziku koji niko ne razume a marva se trudi da popa gleda pametno sa strahopoštovanjem i klima glavom kao da razume svaku reč. Isto je bilo u svim sistemima vlasti. Seaćam se kada je bio sastanak OOUR-a da predaju izveštaj o dosadašnjem učinku tog OOUR-a. Kasnije smo svi udelili aplauz i zadovoljno klimali glavama o uspesima. To što su nas izbombardovali, raznim ciframa i datumima vezani za neke odrednice, niko, ama, baš niko, nije razumeo. Posle tih radničkih sastanaka, niko nije komentarisao utiske sa tih sastanaka, kako ni posle raznih bogosluženja. Da nekog pitaš kako je bilo, niko ti ne bi dao normalan odgovor. Blilo je lepo, bilo je super! O čemu je bila reč? Nemam pojma ali je pop, sindikalac, preCednik, lepo držao govor, čak se obratio i na Svahiliju. Jebote, ljudski rod ne treba da postoji, asteroidu, budi precizan. 2006. sam prvi put počeo da zapisujem neke svoje misli na jednom sajtu. Zanimljivo, Džasti je isto boravila na tom sajtu ali nismo komunicirali. U gramatici, koja mi je bila špansko selo, na pravi put me je izvela jedna Suzana. Radila je narodnoj biblioteci kao bibliotekar. U neku ruku, ona me je i naterala da pišem. Tada sam se obreo u Beogradu a Zemun je bio sastajalište ljudi sa tog sajta. Sva dešavanja su se dešava u pivnici "Crveni rak" i "Terca" u Sinđelićevoj, podno Gardoša. Posle neke veze bez veze, upao sam u melanholiju i nisam bio baš svoj. Suzana, Greenee me uputila u Madredeuš i Fado a usput me je izbombardovala sa literaturom. Bila je zaista veliki frend sa svima i svi su je voleli. Ubrzo smo saznali da je teško obolela. Dule - Vronsky, Lana, Cile 011, Spunž, Drjelena i ja smo se oprostili od Greenisgoodforeyes, jednog maja, par dana pre nego će Vronsky, svima javiti da je umrla. Fado je za Zeldu, kako smo je zvali od milošte. nedjelja, 30.07.2006. Upisan je datum! Setili su se da ukinu roming i ostala sranja u regionu [to se ti;e komunikacija. Svi imamo nekoga iz HrvaCke, Srbije, Bosne, Makedonije.... rado bi ga nazvali i čuli se s' njim ali nam uvek fali par kopejki da to učinimo. Škrti smo da drugome napravimo ćeif i sebi da olakšamo dušu. Popizdim na to kada me neko sa drugog kraja grada zove na mesindžer ili mi pošalje poruku a usput traži WiFi da se nekome nakači da bi mu bilo jeftinije. Stoga sam odavno, svima rekao da odgovaram isključivo na telefonske pozive  i da jebem ni 5% Mesindžere, Vibere, Vocapove. Trebam li ti, nazovi me! Danas sam nazvao drugara iz detinjstva, Čakija. Kolekcionar longplejki a u trendu i CD-ova. Uz mizernu platu je uvek imao čuda od HajFaj tehnike. Uvek je voleo da čita pa mu je pola ormana, zauzimalo biblioteku a drugu polovinu, ploče. Slušao se džez, bluz, tu i tamo, nešto od starih klasika. Kao dete, rano je ostao bez majke a malo kasnije i bez oca. Visok metar i žilet sa pozamašnom dioptrijom, nije bio baš neka pojava za ženski svet ali je bio drugar na N-tu. Nije ti baš mogao pomoći ali ti nikada nije odmagao. Nekima je bio model za lečenje sopstvenih kompleksa. Nekda smo čak i radili u firmi od 7000 ljudi pa smo se i tamo viđali. S' vremena na vreme, moja majka mu je prepravljala i krpila odećui nikada mu nije naplatila. Plaćanje je išlo na moju dušu. Neizostavani DiDžej na svim žurkama. Jedno vreme je bio i urednik Džez muzike na lokalnom radiju.  Nazovem ga danas, iznenadio se. Kažem mu da nemam mnogo drugara iz najranijeg detinjstva koji još hodaju ovim Vilajetu. Malko smo proćaskali i prisetili se detinjstva, roditelja, nekih davnoumrlih prijatelja, poznanika i jednog što se odstranio pa nikoga više ne poznaje.  Eto, to je život! Učini nekome dobar dan pa će biti i tvoj. Nahrani nekome dušu a ona se sama nahrani sobom. Odrasli smo zajedno i družili se od zabavišta do (recimo) kasne mladosti, sve dok se nije preselio u Finsku. Kao klinci, palili smo polja, groblja, automobilske gume, smeće u vidu kartona, papira i sve što se dalo zapaliti, jednom šibicom i neretko su u tim igrarijama morali učestvovati i vatrogasci. Ponekd su bile to i logorske vatre na kojima se pekao kukuruz sa obližnjih njiva. Po savladavanju preferansa, prestali smo da se igramo šibicama. IQ mu je bio pozamašan ali ga je iz svake nevolje, izvačila keva. Nevolje u vidu provale škole i obijanja kabineta za hemiju do raznih saobraćajnih prekršaja. Kasnije je biciklom, koji je sam sklepao, odbiciklao di Grčke i nazad, radio u Bocvani kao profesor neorganske hemije, života u Pešti, naleteo na zakačen oglas gde su tražili čoveka njegove profesije za rad u Helsinkiju. Onda je on postavio uslove pod kojima pristaje da se preseli na sever zemaljske kugle. Među rijateljima mi je FB ali je to sve. Pratim ga zbog fotografija koje objavljuje iz svih krajeva sveta. Eto, to je kratki opis Zdenka. Sinoć sam se odvalio od piva pa sam mamuran. No, nešto me prodrmalo. Pre neki dan je bila godišnjica smrti očuha. Setio sam se a smrt oca, koja je bila na isti taj dan ali par godina kasnije, nisam se setio. Žuljao me taj datum ali nisam mogao dokučiti mesto žuljanja.Čudni su putevi Gospodnji. Sva dešavanja su od dan-veče prije. Raspoložen za priču, razmenu mišljenja, ispovest me sinoč ubila pa sam se namestio za spavanje, već oko 23:00. zaspao sam u razgovoru sa samim sobom bez odgovora. San je bio haotičan pa sam ga stavio u nepročitane poruke a završiće u recykle bin, kao i mnogi snovi. Postoji par snova kojih se sećam, negde ih zapišem ili ne pa i oni, vremenom, završe na deponiji "onog" drugog života. Kada sam počeo pisati o ovom, prekidali su me sto pura pa sam nečitajući prethodno napisano. otišao u drugi kolosek. Dosta sam srao za današnji dan, kada se očekuje topliji dan od jučerašnjeg.