Amarkord

Tu i tamo smo se sretali, kako-kad, bez ikakvih obaveza i raznih obećanja. Postojala je neka pritajena simpatija ali se uvek završavalo na vinu i filozofskim raspravama. Ponekd je bila i WM u priči ali je ona najčešće samo pijuckala, duvanila jednu za drugom i posmatrala oboje ispod oka. Neretko su ta ispijanja Šlosberga i maratonska ćaskanja, završavala po padanju u nesvest  nakon 48 sati. Najčešće su započinjala petkom uveče a završavala se nedeljom prepodne. U to vreme, gudra se teže nabavljala, mada je nismo  i nešto preterano tražili. Šlosberg je bio dovoljan a nekad i par Šlosberga.Čini mi se da je prošlo više meseci poznavanja, dok jednog dana nismo svo troje otišli u roditeljski stan SB da provetrimo, jer su matorci dolazili za dva dana. Vreo dan+blagi mamurluk, završili smo svo troje pod tušem. Tu je počela igra SB i WM. Zbunjeno sam se povukao u kraj tuš kabine i blenuo.  Lep prizor za oči ali bez nekog značajnijeg efekta. Tek posle intenzivnijeg pridavanja pažnje meni i mom telu, došao sam (vizuelno) do izražaja.Istrljali smo se peškirima međusobno i prebacili na široki kravet. Tada su nastale komplikacije u mojoj glavi. Kuda i kome pre. Sećam se da sam zaspao u jednoj sa pogledom na veliki poster Nojvanštjna a probudio u drugoj sa istim pogledom na poster. Sve je bilo ulepljeno od znoja a njih dve su zagrljeno hrkale. ponovo sam se istuširao i odmaglio odatle. Videli smo se još par puta i niko nije spomenuo događaj, niti smo pričali o njemu. WM, je umrla pre par godina od  karcinoma a SB se srećno udala za jednog mog drugara. To vreme me poseća malo na priče Bukovskog ali su to bila takva vremena, mladost-ludost.

Čitam budalaštine koje sam pisao na ovoj a i na drugim temama pa se smejem. Koji sam ja sJebi narcisoidni car!

utro je počelo sa sveopštim uspavljivanjem pa prvo što čuješ je :
- Jebote, diž' se, moram kafu popit'! -
OK, par minuta kasnije, od kresanja machine do posla je trebalo cca 4 minuta a la Šumaher, srećom, nije bila neka gužva. Kada ti ovako počne dan, preostaje ti RAMSC da ga kompletiraš.
Muzika, TUŠ!

Utorkom se ništa ne dešava, zato smo svojevremeno(nas četvoro, Šoća, Blaža Ljilja & Ja), smislili da proglasimo važnim danom, dostojnog sebe.
Nastale su "Utoračke večeri". Sredom, četvrtom, petkom i subotom se išlo u diskoteku "Largo"  nedeljom se pripremalo za radni dan, ponedeljak je bio za izduvavanje od radnog dana. Tako da je utorak bio... nigde.
Dogovor je bio da svako od osnivača utoračkih večeri, dovede jednog gosta. Domaćinova dužnost je bila da obezbedi večeru i da smisli društvenu igru ali se najčešće završavalo sa asocijacijama. Tri reči, strani film pa pantomimm objašnjavaš film. Ostalo je zapamćen "Ball ugašivača vatre" i "riba sa osam pipaka (al' ne znam kako se zove)" U jedan rokovnik smo upisivali sve "bisere" od te večeri. Upisani su bili i "biseri" ali i neke, zaista filozofske misli.
Jednog dana, tačnije devedesetih, u raznim pretumbacijama kuća, stanova, sojenica, šatora, rokovnik je netragom nestao. Da, osnivači su proglasili da svaku smenu godišnjih doba, bez pozivanja gostiju, proslave taj dan. Moja je bila zima (21.12.) .

Velike ljubavi imaju tužan kraj. Prave ljubavi nemaju kraj. Nisam neki ljubitelj poezije al' se nađe nešto, tu i tamo, što mi prodrma ganglije. Idu mi na kurac opisi godišnjih doba, promašenih ljubavi, rima po svaku cenu, beskrajna prostranstva duše i ostale zajebancije. Prevedena poezija, zavisi od prevodioca koji mora imati jako bogat rečnik. Dragoslav Andrić je bio jedan od najboljih prevodioca. "Stereo stihovi" su sadržali neke, zaista prelepe pesme rock'n roll pesnika. Slušati neku pesmu i čitati prevod te pesme, dobije neku drugu notu. "Muzika vrele vode" od Bukovskog, takođe ima dobar prevod. Ento je bio lokalna ispičutura i imao je ženu, sex bombu koja je legala sa svakim muškarcem koji nije žurio na tramvaj, autobus, taxi. Jednom smo čak i novu godinu sačekali zajedno u Ivicinom podrumu. Kada se Ento oduzeo od alkohola, deo muške ekipe se zabavio sa Katalin, dok je moja (buduća) supruga s nevericom gledala sveopšte razbijanje Katike, Katalin nije delovala razbijeno, šta više, delovala je vrlo zahvalno učesnicima i publici koja je nemo posmatrala nastup. Dok me je Sneža cimala za rukav: - aj'mo kući, aj'mo kući...- Zabavljao sam se sa reketom za badmington i žonglirao pticu. Cela scena je bila degutantna i od tada ne gledam porniće sa gangbang tematikom. Aprila meseca, nakon te nove godine, Entu su našli mrtvog u Paliću sa klizaljkama na nogama. Ne sećam se da su ga preterano tražili a i Katalin nije bila zainteresovana za dugo odsustvovanje Ente. Nedugo nakon shrane, rodila se ideja za rok operu; "Život Ente pokornog" Izdvojio bih kumulativni stih o stradanju Ente. Ento, sad ležiš mrtav kao cigla zbog Kate što je noge digla tvom drugu Miroslavu ohhh, kako je to tužno. Ento blento... Jutros sam se probudio sa tim stihovima i muzikom u pozadini "Let the sunshine" Bog je odredio nedelju kao neradni dan pa nedeljom ni trava ne raste al' zato, kiša ima pravo da te keca u zdrav mozak. OK, posle rominjanja, slede pljuskovi. Sami izabrite sa grmljavinom il' bRez. Odavno sam primetio da uočavam sitnice a na krupne stvari ne obraćam pažnju. Pripisao bi tu osobinu kao skromnost i time bih se uklopio u 10 Božjih zapovesti. Nadođe mi da se proglasim svecem al' previše istorije mi ne dozvoljava prijem u elitno društvo. Postoji još par začkoljica, koji mi ne idu u prilog: psovke, alkohol, mnogoženstvo, prelaženje ulice van pešačkog i tako to. Neko bi pomislio da to i nisu tako strašni gresi za prijem al' mene kopka i želim da se promenim. Zaista ne znam kriterijume oko prijema i naprosto ne mogu verovati da molitve i ostalo sviranje kurcu, ima prednost nad sitnim gresima sa tenzijom da se čovek promeni.   Eto, još jedno bahanalisanje prstićima i očas prođe radno vreme.    Mora se verovati u nešto a da nije samo optimizam ili pesimizam. Mora se slobodno vreme utrošiti na duhovno ispunjavanje. Nešto te mora činiti srećnim. Vereovanje u šišarku je tako moćan osećaj kao kada veverica iz Ice age, veruje u hrastov plod. Svako sebi mora naći avatar.    Juče predveče, nakon popodnevne dremke, reših da popijem produženu i kiselu u nekom od seoskih kafića. Krenem od najdaljeg a unutra muzika koju danas zovu dens. Nije dovoljno što su oskrnavili sa turbo-folkom, dodali su treš, kako kroz aranžman, tako i kroz text. Sunem onaj e(K)spresso, ojadim Italiju za jednog stanovnika, "Vitinku" eksiram iz flaše i put pod noge me nanese pored kafića odakle su dopirali zvuci klasike. Unutra je Masimo doprineo još jednom espressu u šolji Nesscafe i još jednom "vitinkom".Posedio sam u jednom od separea i sa posebnim užitkom ispio kafu i kiselu.Izašao sm iz kafića i prošao pored jednog drugog gde se neka pevaljka iživljavala u fazonu, brza kola, viski i koka kola. Otišao sam do "Sile" i naručio pljesku sa extra lukom.Upakovao je za poneti i dok sam izlazio iz hamburgerije iz kafića su izlazila deca praćena još žećčim turbo treš folkom. Slebali smo kulturu i moralne norme al' dibidus. Pored potoka sam seo na klupu i ponjupao pljeskavicu a novo krdo curica u extraminićima je prodefilovalo pored mene. Svaka od njih je držala smartfon u ruci, međusobno su se kikotale i jedna drugoj pokazivale najnovije vesti sa Instagrama, fejsbuka, Tiktoka ili nekih drugih DM. Asteroidu, budi precizan ove godine. Čitam nešto o Lordanu Zafranoviću, Jasenovcu i Dari. U jasneovcu sam bio u sklopu eskurzije sedamdesetih godina. Istorija Jugoslavije je bila bazirana na pobednicima i poraženima i to je bilo učenje. Škole, ulice, trgovi, gradovi su bili podsećanje na heroje drugog svetskog rata. Danas se amnestiraju poraženi i broje krvna zrnca. Ako si Hrvat, Ok je da budeš Ustaša i braniš ustaštvo. Ako si Srbin, OK je da braniš Četnike i četništvo. Ako si Bošnjak, OK je da braniš Balije i Handžar diviziju. Sve se svodi na Srbin, Hrvat, Bošnjak i svako brani svoga iz svojeg naroda. Nisam učen da je to normalno. Svako ko se ogrešio po pitanju dobra, treba da bude kažnjen, ma, bio mi to otac, brat, sin. Laž je postala istina! Dobro je zamenilo zlo! Kada se u žitu nađe kukolj, istrebi se. Zato je ovo "žito" zaraženo i nikada neće uspeti da izraste do prinosa. Ponosan sam što sam Jugosloven i ostaću do kraja a ostalima, kojima se to ne sviđa, neka se gone u tri lepe pičke materine. Nešt' kontam da je vlast zasnovana na floskulama koji narod ne razume. Isto kao i u religiji, mrsomuđenje na latinskom ili staroslovenskom. Pop kenja na jeziku koji niko ne razume a marva se trudi da popa gleda pametno sa strahopoštovanjem i klima glavom kao da razume svaku reč. Isto je bilo u svim sistemima vlasti. Seaćam se kada je bio sastanak OOUR-a da predaju izveštaj o dosadašnjem učinku tog OOUR-a. Kasnije smo svi udelili aplauz i zadovoljno klimali glavama o uspesima. To što su nas izbombardovali, raznim ciframa i datumima vezani za neke odrednice, niko, ama, baš niko, nije razumeo. Posle tih radničkih sastanaka, niko nije komentarisao utiske sa tih sastanaka, kako ni posle raznih bogosluženja. Da nekog pitaš kako je bilo, niko ti ne bi dao normalan odgovor. Blilo je lepo, bilo je super! O čemu je bila reč? Nemam pojma ali je pop, sindikalac, preCednik, lepo držao govor, čak se obratio i na Svahiliju. Jebote, ljudski rod ne treba da postoji, asteroidu, budi precizan. 2006. sam prvi put počeo da zapisujem neke svoje misli na jednom sajtu. Zanimljivo, Džasti je isto boravila na tom sajtu ali nismo komunicirali. U gramatici, koja mi je bila špansko selo, na pravi put me je izvela jedna Suzana. Radila je narodnoj biblioteci kao bibliotekar. U neku ruku, ona me je i naterala da pišem. Tada sam se obreo u Beogradu a Zemun je bio sastajalište ljudi sa tog sajta. Sva dešavanja su se dešava u pivnici "Crveni rak" i "Terca" u Sinđelićevoj, podno Gardoša. Posle neke veze bez veze, upao sam u melanholiju i nisam bio baš svoj. Suzana, Greenee me uputila u Madredeuš i Fado a usput me je izbombardovala sa literaturom. Bila je zaista veliki frend sa svima i svi su je voleli. Ubrzo smo saznali da je teško obolela. Dule - Vronsky, Lana, Cile 011, Spunž, Drjelena i ja smo se oprostili od Greenisgoodforeyes, jednog maja, par dana pre nego će Vronsky, svima javiti da je umrla. Fado je za Zeldu, kako smo je zvali od milošte. nedjelja, 30.07.2006. Upisan je datum! Setili su se da ukinu roming i ostala sranja u regionu [to se ti;e komunikacija. Svi imamo nekoga iz HrvaCke, Srbije, Bosne, Makedonije.... rado bi ga nazvali i čuli se s' njim ali nam uvek fali par kopejki da to učinimo. Škrti smo da drugome napravimo ćeif i sebi da olakšamo dušu. Popizdim na to kada me neko sa drugog kraja grada zove na mesindžer ili mi pošalje poruku a usput traži WiFi da se nekome nakači da bi mu bilo jeftinije. Stoga sam odavno, svima rekao da odgovaram isključivo na telefonske pozive  i da jebem ni 5% Mesindžere, Vibere, Vocapove. Trebam li ti, nazovi me! Danas sam nazvao drugara iz detinjstva, Čakija. Kolekcionar longplejki a u trendu i CD-ova. Uz mizernu platu je uvek imao čuda od HajFaj tehnike. Uvek je voleo da čita pa mu je pola ormana, zauzimalo biblioteku a drugu polovinu, ploče. Slušao se džez, bluz, tu i tamo, nešto od starih klasika. Kao dete, rano je ostao bez majke a malo kasnije i bez oca. Visok metar i žilet sa pozamašnom dioptrijom, nije bio baš neka pojava za ženski svet ali je bio drugar na N-tu. Nije ti baš mogao pomoći ali ti nikada nije odmagao. Nekima je bio model za lečenje sopstvenih kompleksa. Nekda smo čak i radili u firmi od 7000 ljudi pa smo se i tamo viđali. S' vremena na vreme, moja majka mu je prepravljala i krpila odećui nikada mu nije naplatila. Plaćanje je išlo na moju dušu. Neizostavani DiDžej na svim žurkama. Jedno vreme je bio i urednik Džez muzike na lokalnom radiju.  Nazovem ga danas, iznenadio se. Kažem mu da nemam mnogo drugara iz najranijeg detinjstva koji još hodaju ovim Vilajetu. Malko smo proćaskali i prisetili se detinjstva, roditelja, nekih davnoumrlih prijatelja, poznanika i jednog što se odstranio pa nikoga više ne poznaje.  Eto, to je život! Učini nekome dobar dan pa će biti i tvoj. Nahrani nekome dušu a ona se sama nahrani sobom. Odrasli smo zajedno i družili se od zabavišta do (recimo) kasne mladosti, sve dok se nije preselio u Finsku. Kao klinci, palili smo polja, groblja, automobilske gume, smeće u vidu kartona, papira i sve što se dalo zapaliti, jednom šibicom i neretko su u tim igrarijama morali učestvovati i vatrogasci. Ponekd su bile to i logorske vatre na kojima se pekao kukuruz sa obližnjih njiva. Po savladavanju preferansa, prestali smo da se igramo šibicama. IQ mu je bio pozamašan ali ga je iz svake nevolje, izvačila keva. Nevolje u vidu provale škole i obijanja kabineta za hemiju do raznih saobraćajnih prekršaja. Kasnije je biciklom, koji je sam sklepao, odbiciklao di Grčke i nazad, radio u Bocvani kao profesor neorganske hemije, života u Pešti, naleteo na zakačen oglas gde su tražili čoveka njegove profesije za rad u Helsinkiju. Onda je on postavio uslove pod kojima pristaje da se preseli na sever zemaljske kugle. Među rijateljima mi je FB ali je to sve. Pratim ga zbog fotografija koje objavljuje iz svih krajeva sveta. Eto, to je kratki opis Zdenka. Sinoć sam se odvalio od piva pa sam mamuran. No, nešto me prodrmalo. Pre neki dan je bila godišnjica smrti očuha. Setio sam se a smrt oca, koja je bila na isti taj dan ali par godina kasnije, nisam se setio. Žuljao me taj datum ali nisam mogao dokučiti mesto žuljanja.Čudni su putevi Gospodnji. Sva dešavanja su od dan-veče prije. Raspoložen za priču, razmenu mišljenja, ispovest me sinoč ubila pa sam se namestio za spavanje, već oko 23:00. zaspao sam u razgovoru sa samim sobom bez odgovora. San je bio haotičan pa sam ga stavio u nepročitane poruke a završiće u recykle bin, kao i mnogi snovi. Postoji par snova kojih se sećam, negde ih zapišem ili ne pa i oni, vremenom, završe na deponiji "onog" drugog života. Kada sam počeo pisati o ovom, prekidali su me sto pura pa sam nečitajući prethodno napisano. otišao u drugi kolosek. Dosta sam srao za današnji dan, kada se očekuje topliji dan od jučerašnjeg.