O ćaletu

Nakon, skoro više od par godina nepričanja sa ocem, vratim se u zavičaj i zaposlim u jednoj firmi. Usput sam zakopao, davno iskopanu, "ratnu sekiru". Pametniji popušta, mada su me davno nanete rane još uvek žuljale. Poštovao sam samo ga samo sa biološke strane. Tvrd karakter i njegova pravila života mi nisu pasovala. Zatomio sam davno nanete uvrede o mom načinu života ali nisam dozvoljavao da mi on određuje koga ću i šta, voleti. Nije mi solio pamet na vreme pa sam morao sam sebi soliti.
Elem, radio sam u rodnom gradu a to je bio veliki uspeh za mene. Bilo je dana kada sam i po 16 sati, morao ostati na poslu da ga završim. Tog jutra sam se probudio pola sata ranije i obrijao bradu. Štucovao sam brkove na način koji ih je on nosio. Nameravao sam da ga posetim posle završenog radnog vremena ali su mi se uglavile neke nove narudžbe a i u kasu sam morao ubaciti, stotinjak novih artikala. Sve u svemu, dan mi se završio oko pola do ponoći a to je bilo suviše kasno za posete. Svratio sam u omiljen baštu na pivce i izduvao pola džointa da sumiram dan. Vratio sam se ubrzo kući na spavanje jer je sutašnji dan, ipak bio radan. Zaspao sam ali me telefon probudio. Ćaletova žena...
- Stevice, tata ti je umro! -
Prekinula je vezu a ja sam pokušao da shvatim. Ostatak noći sam proveo budan. Ujutro sam se sredio za posao i gazdi objasnio, novonastalu situaciju. Nazvao sam par drugara i rekao im. OD udovice sam saznao o detaljima sahrane. Hteo sam učestvovati ali mi nije dozvolila. Oblio me osećaj trinaestog praseta a takav je bio i sam sprovod. Setio sam se Bukovskog i njegovih reči: "Pogreb moga oca je podsećao na hladan hamburger". Nakon izvesnog vremena je bila ostavinska rasprava te sam nasledio lovački karabin sa optikom. '92. sam rekao zbogom oružju pa sam ga prosledio u SUP.
Ipak, svaki put kada odem do rodnog grada, obiđem ćaletov grob i promrmljam u sebi:
- jebiga-
a toliko se i zadržim.

Jedno od najranijih sećanja je da sam bio keranda k'o dete. Stanovali smo sto metara od Somborskog puta, tadašnji Put JNA, blizu Kalvarije. Postojala je tramvajska pruga i naravno tramvaj, čija je okretnica bila dve stanice dalje, kod Hipodroma. Druga okretnica je bila na Paliću kod Muškog štranda. Pre prvobitnog sećanja, postojala je teća okretnica u naselju Aleksandrovo, blizu fabrike Fidelinka, Mlekara, 29. Novembar i Sigma i Bratstvo.Znači da je potrebno manje od 60 godina da se sve razjebe, izdrobi, smrvi. Sjebe se država a kamoli grad. Leti sam mrzio okretnicu na Paliću jer, kapija od Muškog štranda je bila zaključana a do Vikend naselja je bilo potrebno tabanati po betonskim kockama kao trotoar. U povratku sam se pravio da spavam da bi me nosili od tramvajske stanice do kuće. Keranda, neg' šta!

Sada su već sećanja sa elementima podsećanja. Udenuo sam više od mesec dana godišnjeg odmora. Neki bi rekli "k'o da radiš u šveckoj". Često im odgovorim da imam beneficirani radni staž zbog korišćenja narkotika na poslu pa ih ostavim u čudu. Bio sam par dana u rodnom gradu i začudio sam se promenama. Nisam se preterano začudio al' ako Huawei može da izbacuje novi model svake nedelje, može i jedna varoš da se promeni za par meseci. Bio sa decom i unucima, bratom, sestrom, drugarima, obišao pretke na groblju, tetku, sestru od tetke i njeno dete. Program od par dana. Supruga je konstatovala da sam se brzo vratio. Sledio je ponedeljak i pogoršanje vremena pa nisam nikome 'teo da tovarim obavezu da me zabavlja i ostale aktivnosti oko ugošćavanja. Ma, koliko god me ubeđivali da se osećam kao kod svoje kuće, odavno se ja nisam ni u kući osećao kao kod svoje. Stvorio sam uz pomoć supruge, "svoju kuću". Tih par dana odsustvovanja mi je baš al' baš nedostajala. Naš mikrokosmos raste svakim danom pa se kada odem negde u goste, osećam kao vanzemaljac. Toliko o osećanjima.

U „Zastava101Mediteran“ je stalo ispod tapacirunga 98 flaša“Napoleon“ konjaka od 1l. Cena tog „Napoleona“ u prodavnicama jeftinog pića je bila 01ko 30% jeftinija u odnosu na „zvanične“ rodavnice a u mađarskoj, oko 350% . Svakog petka, posle posla, Kembeli i ja smo sa napunjenim „mediteranom“ pičili za Peštu.
U torbamasmo imali garderobe za dva dana i po litru „Napoleona“ pa na mađarski carinici nisu preterano njakali s obzirom da smo njima servirali priču o službenom putovanju u Beč. Na autoutu prma Pešti smo u toku vožnje ispakovali ostale Napoleone iz „bunkera“. Inače, dan ranije smo svaku flašu obložili novinama pa nisu zvonile prilikom truckanja. Pun gepek je bio pun novinske ambalaže koju smo iskrcali kod prvog kontejnera na koji smo naišli. Znali smo par lokala, kojima smo mogli prodati naše Napoleone. Jedan od njih je bio i „Tuborg viking bar“. Menadžer, gazda, šta li god je bio, otkupio je barem 50 flaša po 320Ft(forinti) U Su je Nas Napoleon koštao 75 Ft pa se iz toga vidi, kolika Nam je bila zarada. Nije bio cilj zarade, nego provod u Pešti ili Budimu. „Atrium“ je bio hotel sa gomilom zvezdica pa je i klijentela bila dubljeg džepa. U holu je sa plafona visio avion, mis’iiim dvorilac a sa strane je bila galerija sa barom i kafeom. Par prozirnih liftova je nosilo ljude u odelima i pratnju, skromno odvenu a vrhunskog izgleda, koju sam smatrao da je negde ukalkulisana u džeparac za službena putovanja. Nekoliko puta sam prepoznao dve „device“ iz SU. Njima niko u gradu nije mogao da priđe a ovde sam ih video sa uvek drugim tipovima. Par puta smo se izreskirali i pili arhivsko vino a sećam se ukusa vina iz 1953 godine pa smo se kurčili kako je to bila jedna od najboljih berbi. Kur moj smo bilo šta znali o vinu jer smo se kasnije ožderavali od „Schlosberg - 1983. godište“ Schlosberg je bio oko 20Ft flaša od 1l. Kembeli i ja smo upravo izašli iz traumatičnih brakova pa smo imali opravdanje za bahanalije. Lepo je stajati u vinskom baru naslonjen na klavir i slušati džez. Bio sam obučen u tamnoplavo „lister“ odelo, obuven u mokasine od „ževroa“ i košulju od svile. „Device“ su se jednom ponudile a onda je nastalo prepoznavanje. Epilog je poznat piscu redova. Mnogima u SU nije bilo jasno kako smo postali dobri drugari sa devicama. Pored Atrijuma je bila odlična i „Pećina“, poznata po lovačkim specijalitetima. Tu se za sitne novce krkale srne u prelivu od cimeta, pečeni divlji prasići, veprovi u sosu od vrganja i neko rujno domaće vino. Par puta smo gazdi snizili cenu Napoleona pa smo od tada, večeru dobili gratis.
Radnja se dešavala u periodu 1987. – 1990.

Probudio sam se uz stihove koji su mi navrli nakon ihahaj godina:

Moris Bišop
Imam 5 razloga zašto pijem!
Prvi, žeđ.
Drugi, dobro vino.
Treći mi je razlog: društvanjce moje fino.
Četvrti, tako mi je milo.
Peti mi je razlog... ma, šta bilo.

Pao mi na pamet "Sabirni centar". Još u srednjij školi mi je dopala knjiga od Dušana Kovačevića, "Mratonci trče počasni krug i druge pripovetke". Još u osnovnoj školi smo imali obavezno prisustvovanje pozorišnim predstavama. Samim tim, usvojili smo neke osnovne norme civilizacijske kulture. Nebitno je da li smo shvatali predstavu "Kralj Lir" ili "Magbet", deo toga je (kako kod koga), uraslo u delove amigdale pa sam se setio pesme iz Sabirnog centra.

Cveta tresnja u planini
prolece se na put sprema
sve je isto u mom kraju
samo mene vise nema

Zeleni se loza vita
oko starog kucnog trema
sve je isto kao nekad
samo mene vise nema

Bezdan-"Čarda kod Srećka", početkom dvehiljaditih

Klopamo riblju čorbu i zalivamo špricerom a u kafanu ulaze jedan gospodin, gospođa i jedan mladić. Gospodin i Gospođa, elegantno obučeni ( za pozorište) a mladić u farmerkama, bela majica i texas jakna. Ispratimo pridošlice pogledom i nastavljamo ritual uz razgovor. U jednom momentu, čujemo kako neko peva opersku ariju. Mladić je ustao i peva. Prepoznam "Core ngrato" (neverno srce). Pevao je dečko a ortak i ja sa kašikama na pola usta, zevamo u neverici. Kuvarica i konobar su stali na kraj šanka i slušaju a gospodin i gospođa, ona zatvorila oči i uživa. Svi uživamo.Nakon arije, svi udelismo aplauz uz bravo, bravisimo. Gospođi sastakliše oči i počne da pretura po torbici, tražeći maramicu. Gospodinu isto ne beše svejedno. Neverovatan doživljaj da u kafani-čardi, neočekivano doživim takvo nešto.u rano popodne, cca15h. Mladić je seo za sto, naručili su klopu a mi smo ostali sedeći uz još dve flaše vina. Kada su završili sa jelom, ponudili smo im piće pa su još dve flaše otišle al' za drugi sto. Upitali smo ih da li im se možemo pridružiti. Prihvatili su i nakon upoznavanja, saznamo da je mladić njihov sin i da je bio odsutan 5-6 godina na muzičkoj akademiji u Firenci i da je sada došao da ih poseti. Ortak i ja popijemo po čašu vina i uz zahvalnost što smo se upoznali, napustimo objekat. Kada smo šokirani događajem izašli, još sat vremena smo ćutali, svako u svojim impresijama.
Neverovatno je kako čovek zanemi nad  istinskom lepotom.

Pre neki dan sam dobio recept za lenju pitu sa suvim sastjcima. Utefterisao na jedan papir ali ga juče nisam našao. Preburlam po memoriji i smutim "suvu" smesu. Umesto jabuka, uvalim šumsko voće i strpam u tepCiju. Pekao sam dok mi se boja u teCiji nije dopala na oko. Koji kurac vreme(pola sata, sat, dva sata, 45 minuta...) Ko još gleda na sat? Sve u svemu, nije ličilo ni na šta. Nemam ja smisla za dekoracije i slaganje, Uvaljao sm prste pokušavajući da to ispadne normalno. Aukurac! Lepo se ohladilo i po ukusu je ličilo n one energetrke štanglice ali veličine hamera. Džasti je došla kući i probala: "Nije loše! " Pao mi je kamen sa srca. Jutros se probudim i vidim da fali pola tesije mog kolača. Znači, neko je čalabrcunuo noćaske.

Ne znam razlog zašto mi se ćale vrzmao po mislima. Jednom sam već rekao da mi je samo imendan čestitao, 26.12. Király Szent István. Verovatno mu je bilo lakše da zapamti. Tokom zajedničkog života, nismo imali mnogo prilike za razgovor a kasnije, još manje. Bio sam sjeban kada je umro a toliko toga nije bilo izrečenog, jebiga. Gledajući moje sinove, shvatam razliku. Kod prvog, nedotaje deo zajedničkog odrastanja, kod drugog, prekinuti niz saveta za život. Uprkos mojim lošim izborima, imao sam sreće po pitanju životnog preživljavanja. Ne bih voleo da moja deca preživljavaju ni delić mog života. Nemaju svi toliku sreću a sreća baš i nije neka osnova sa koje se kreće.
Jedna pesma kojoj se često vraćam i zahvaljujm gugl prevodiocu da je iščitam.

LIVING YEARS

 Every generation
Blames the one before
And all of their frustrations
Come beating on your door
I know that I'm a prisoner
To all my Father held so dear
I know that I'm a hostage
To all his hopes and fears
I just wish I could have told him in the living years
Oh, crumpled bits of paper
Filled with imperfect thought
Stilted conversations
I'm afraid that's all we've got
You say you just don't see it
He says it's perfect sense
You just can't get agreement
In this present tense
We all talk a different language
Talking in defence
Say it loud (say it loud), say it clear (oh say it clear)
You can listen as well as you hear
It's too late (it's too late) when we die (oh when we die)
To admit we don't see eye to eye
So we open up a quarrel
Between the present and the past
We only sacrifice the future
It's the bitterness that lasts
So don't yield to the fortunes
You sometimes see as fate
It may have a new perspective
On a different day
And if you don't give up, and don't give in
You may just be okay
So say it loud, say it clear (oh say it clear)
You can listen as well as you hear
Because it's too late, it's too late (it's too late) when we die (oh when we die)
To admit we don't see eye to eye
I wasn't there that morning
When my Father passed away
I didn't get to tell him
All the things I had to say
I think I caught his spirit
Later that same year
I'm sure I heard his echo
In my baby's new born tears
I just wish I could have told him in the living years
Say it loud, say it clear (oh say it clear)
You can listen as well as you hear
It's too late (it's too late) when we die (it's too late when we die)
To admit we don't see eye to eye
So say it, say it, say it loud (say it loud)
Say it clear (come on say it clear)