Još malo i prepiska je gotova

Probudila me bešika oko 01:15 a Leo me (normalno) ispratio toaleta i sačekao dok nisam obavio. Taman sam se skupio da nastavim spavanje, kada sam osetio da šapicama ganca po meni. Posle gancanja, uvukao se pored Džasti i mene, naslonio njuškicu blizu moga lica. Na obrazu sam osetio njegovo disanje. Džasti je u nekom polusnu, pomilovala Lea a on je počeo da prede. Jebo ti antistres lopte, feng šui, jogu i ostale lajfkoučove. Leo je antistresan. 

Opet me pamet brzo napustila. Jutros se setih neke anegdote iz života i dok sam stigao do posla, prc. Dva-tri puta dobro jutro, usput, izvetri san u nepovrat, Najbolje će biti da nabavim onaj reporterski magnetofon i pričam sam za sJebe. Ovako dalje ne ide. Počnem da pričam sa Džasti i odlutam od zadate teme.
-Dobre su ti one cipele ali krompiru je pala cena. -
Niđe veze s vezom a pogotovo, cipele sa krompirom.

Najseksipilnija stvar kod žene je mozak.  Video sam toliko stražnjica i grudi, velikih i malih, da mi je u nekom trenutku veličina prestala biti važna.  Tada je postalo jasno da je kod žene najvažniji mozak. Pitaju često,"pa zar i kad spavaš s njom".  Da.  Pogotovo kad spavaš s njom.
© ️ Peter Lindbergh

Nedelja, 17:55, počeo da piskaram na radnom mestu. Odvrnuo koncert David Gilmora i pičim a mozak u stanju mirovanja. Nigde žive duše a ja u kancelariji sa vrelim radijatorom. Ništa posebno, bacim oko u mrak kroz prozor a mrak deluje hladno. Decembar i to 11. koji najavljuje platu od nedelje. Računi za telefon još nisu stigli, mada sam dobio SMS sa porukom o iznosu. Sutra radim prepodne a Mtel je na 20 koraka pa ću izvaditi listing za telefone, kablovsku, internet i fixni. Kasnije me očekuje pun rezervoar goriva a pad cena, naftnih derivata me je oduševio. Nije nešto drastino pala cena ali se nekao zaokružila cifra pa za 20KM, ulijem skoro 8 litara. Psihički sam već na putu za Suboticu i organizujem rute i posete. Ovaj podsetnik nije ništa drugo nego podsetnik za neka druga vremena. Nemam ideja, čega bih se prisetio pa nema ni individualnog prekoravanja ili uzdizanja. Cilj je teme da prođe vreme. Malko mi nedostaje toplina "mojih" u stanu na Intergaju. Mislima im upućujem dobre vibracije. Bez obzira na sve, dobro je i tako treba da bude. 18:12.

Stižu novogodišnji praznici. Nekd sam kitio "granu", jelku koja je bila od poda do plafona. 2 i kusur visine.  Za toranj su se donosile molerske merdevine, petica. Kako su godine prolazile, "grana" se smanjivala. '83. sam otiš'o iz kuće, doduše, vrać'o sam se par puta al' grana se više nije kupovala na metar. Zamenila je plastična jelkica srebrne boje al' su ukrasi i toranj bili iz nekog, prošlog veka. Staklene kugle, staklena ptica na štipaljki, toranj i gomila šećernih bombona, upakovana u celofan a na krajevima bombone su virili beli iseckani papirići. Kako klinac sam otvorio jednu bombonu i kada me je baka videla da sam stavio u usta, ispustila je neku vrstu krika i Fuj, ne to, k'o nekom keru. ta vrsta "slatkiša je bila napravljena od Bogtepita otkad. Nešto slatko koje se ne neki način mrvilo u ustima. Mnogo godina kasnije sam saznao da je u pitanju bio Krompir-šećer. Inače za taj šećer kažu da je izuzetno zdrav al' nisam preterano brinuo o zdravlju. Od svih stvari vezanih za Božićne i novogodišnje praznike, najviše volim pasulj za Banje veče. Uz pasulj koji se kuva, ubacuje se šargarepa, paštnjak, peršun a čorba se zaprži sa maslom i belim lukom. Kasnije to njupam uz glavicu belog luka a pre umakanja kašike u tanjir, umočim je u posudu sa medom. Znači, med, beli luk i čorba. Smažem 2-3 tanjira čorbice pa mi drugo i ne treba. Možda se malko zajebavam sa šaranom a i to strada uz kompot od bresaka. Kasnije, porodično udarimo po partiju karata (Makare) i vinu iz šogijevog vinograda. Božić i Uskrs je buraz preuzeo da slavi. Tamo se okupi ostatak porodice, sestra sa porodicom, tetka (tetak je umro pretprošle godine), ponekd dođu i burazovi sinovi pa se nakupi dosta sveta. Za Božić, burazova supruga Eva, napravi 100 vrsta jela pa ponekad budemo uskraćeni za tanjire za jelo. Džasti je bila fascinirana trpezom kada je videla prvi put. Vremenom se privikla i uvek se divila Evinoj sposobnosti da napravi sve to.  Zafalio mi je taj deo porodice pa jedva čekam da ih vidim i da počne burazovo podjebavanje u vezi Republike Srpske i Milorada Dodika mada,  nakon operacije se malo smirio. To je priča za sebe u odnosu Dodika i mog burazera.
Inače, pre tog događaja je Sveti Nikola koji se slavi kod Džasti a moj zadatak je da napravim Mastiku za taj dan. Paz' kada znam da napravim Ouzo. 😁😁😁

Kada smo se šetali Suboticom, sa druge strane ulice je prolazio jedan poznanik. Nismo se nikada mirisali pa je ostalo bez mahanja i javljanja. Elem, za njega se pričalo da je gej pa smo ga izbegavali. Imao je neke ženskaste pokrete i neko kotrljanje očiju u smislu: "Oh, Bože" i pri tome bi upro pogled u nebo. Kako klinca su ga upisali u muzičku školu i zapao ga je fagot. Fagot-feget i to je bila igra reči gde su ga "znatiželjnici" trpali da im svira feget. Zbog ženstvenih pokreta su vazda bile neke cure oko njega, gde je on imao glavnu reč. Kasnije je završio medicinu i postao izvrstan dečji lekar.

Malopre sam od drgara dobio poruku na mesindžeru ali nemam herca da ga blokiram, ipak mi je jako drag. Nešto sam kliknuo i pojavile su se sve poruke koje sam primio i poslao. Gledam imena a mnogo njih nije na ovom dunjaluku a onda mi je iskočilo jedno ime... letos sam saznao da se poznanicina ćerka ubila, skačući sa zgrade i detetom u naručju. Izlistam sadržaj poruke iz 2012. godine i primetin neki nagoveštaj o životnom nezadovoljsvu. Kraj poruke je bio ćao-ćao, čujemo se ali se nismo čuli, niti se dopisivali. Sa njenom majkom i sestrom, nisam u kontaktu od 1980 i neke da je priupitam za razloge al' ne možemo dobiti odgovore na sva naša pitanja.
Uvek ćemo se pitati da li smo mogli uraditi nešto više, pomoći nekome iz okoline, sprečiti neko zlo....
E, jebiga...

Današnje jutro me malo vuče na kraj sedamdesetih.
Posle lude novogodišnje noći, par drugara i drugarica smo krenuli pešaka da obiđemo poznanike i da čestitamo Novu i nakon lutanja po gradu, otpratim tadašnju devojku kući a ja se vratih svojoj da napunim baterije, spavajući. Probudio sam se negde, predveče a sneg je navejao do kolena. Upakovao sam se u Tankericu i krenuo put Radijalca. Nije daleko od kuće, oko2km ali se put produžio, kako zbog snega, tako i zbog vejavice. Iskreno, ne bih volio da se danas ponovi takav događaj, bez obzira na auto i zimske gume.

Dezodoransi i parfemi
Prvi put sam se susreo sa dezodoransom kada sam bio klinac. Kevina prijateljica je bila u Grčkoj i donela je dezodorans BRUT. Ma, bio sam glavni frajer u osnovnoj. Namastim se dezodoransom i piči. Za
fizičko sam, umesto crnih (klot) gaća, imao bele (klot) gaće. Kao gimnastičar, imao sam pravo da nosim tu vrstu opreme. Bele helanke nisam koristio. Sesta od tetke, koja je išla sa mnom u razred, prenosila mi je o čemu razgovaraju drugarice iz razreda. Sve u svemu, ostali muški su bili "seljaci". BRUT se potrošio a ona mi je tetka iz Švabije uz crvene pantose i zelenu (papagaj) jaknu donela i FA dezodorans. Počelo se trošiti i ono što se našlo i u domaćim radnjama i apotekama ali je glavna bila sodabikarbona pa nakon prašenja se diskretno naprskao neki miris. Počelo je i brijanje pa sam od burazera krao neki after shave koji je bio upakovan u staklenu bočicu u obliku kanistera za gorivo. U sklopu nekog rođendana sam dobio after shave VICTOR, koji je imao neku blagu dozu limuna. Vreme je prolazilo uz AXE, PINO SILVESTRE, BRION, PITRALON a onda je nastupio DENIM. Njega sam dugo koristio dok opet nisam naletio na BRUT. KOUROS mi je bio takođe jako zanimljiv. Jedno vreme se našao i CALVIN KLEIN, posebno su mi bili interesantni Obsesion for men i Eternity, večernja i dnevna zajebancija. Nakon vojske, mopedom sam otišao u Segedin i kupio par filmova, razvijač, fixir za CB fotke koje sam razvijao u sestrinom podrumu, sve dok nije planula kotlarnica i sjebala mi entuzijazam ka fotografisanju. No, u Segedinu sam kupio i OLD SPICE puder, koji sam koristio da mi se ne znoje noge. Moje nepoznavanje mađarskog me je navelo da kupim puder umesto nekog mirisa. Potrošio se puder i to korisno. Ni dan danas mi se ne znoje noge a ni čarape nemaju nikakav bazd, čak ni nošenja nakon dva dana. Danas sam se, nakon tuširanja naduvao BRUT-om i boli me paja.

Giletov vinograd, jesen 1977. nakon berbe grožđa, izmuljasmo to grožđe u neku vrstu vina. U datom momentu, ta tečnost baš i nije ličila na vino al' jebiga, sami smo muljali. Zadesi se i neka žurkica pa se malčice izubijamo kojekakvim derivatima pa dođe na red i "ono". U neko doba nam padne na pamet da zakopamo par flaša "onoga" pa posle vojske da ga ponovo iskopamo. Urađeni do krajnjih granica stajanja na obe noge, odredimo jedno drvo kao pogodan orjentir za čuvanje "onoga". Odrapismo vojni rok i ponovo se okupimo za žurku otkopavanja tečnosti zvane "ono". Dolazak je bio svečan sve sa roštiljem i odličnim razglasom marke "Marantz". Došlo je vreme za svečano otkopaavanje ali je vinograd obrastao u neko šipražje a neko je povadio neka drva. Orjentir je nestao a muke su počele. Sve u svemu:
- Tu je bilo drvo! -
- Čini mi se da je bilo malko dalje... -
Jeste-nije, tu-tamo, prekopasmo pola vinograda. Čini mi se da smo počeli kopanje oko ponoći a zarudila je zora a onda je Željko udario ašovom u stiropor i dasku. "Ono" je pronađeno!
Tadašnja Giletova devojka je izbunarila neke svečane čaše a mi smo se pozabavili sa pečatnim voskom od flaša. Boja tečnosti je obećavala ali kada smo nazdravili, svi smo napravili isti izraz lica. "Ono" je bilo još odvratnije nego kada smo ga spravili.
Nedelju dana posle toga smo u klubu na Paliću odigrali partiju preferansa i kada smo se vraćali kući, Željka je otresla srčka.
Nikada više nismo pričali o "onome" jer nas je sve podsećalo na...

Malopre čitam ispisane redove pa sam video da se pojavila nedelja sa tačnim vremenom 17:55 a sada je opet neka druga nedelja i to u 17:49. Da li postoji neko pravilo kada nam se javlja potreba za pisanjem u smislu "Đavolji sat". Za neupućene, "đavolji sat" je u 03:33 a piščevo vreme je u 17:00 ili tako nekako. Ja nisam pisac pa zato lutam u vremenu i prostoru. Biti nabeđeni pisac je moja lična fikcija i nema veze sa pisanjem. Pre bih to nazvao beleškama dokonog matorca. Inače, sve je OK ali mi je dokurčilo pisanje o vremenu i meteorolgoji i ostalim besmislicama. Vreme je lepo, hladno je, dobro jutro, laku noć, šta nam zvezde zbore, rat, inflacija... koga još uopšte nerviraju takve stvari.
Mene ne!
Samo mi je dosadno i tintara mi se trenutno nema bilo čime baviti.
Nadođe mi da nekoga nazovem telefonom ali mi je bezveze cimanje nekoga u nedelju uveče.
Počeću da bistrim razne teorije zavere, ustvari, da ih smišljam. Šteta što nije bilo interneta kada sam bio klinac. Nema više antena za mađarske TV kanale a baš su ličile na HAARP sisteme. Ček, možda su i uticale na pozitivno razmišljanje, mada, niko ne može zameniti Miću Orlovića, Dunju Lango i Kamenka Katića. Yamenili su ih sa raznim i neukim dronfuljama i kojekekvim, neuspešnim fudbalerimai becačima kladiva.
Ova brljotina ne liči na piščevu inspiraciju a ni kao belešku.
Odustajem od preteranog proseravanja mojih prstića.

Ponedeljak je a več smo na pola februara. Pre neki dan me je fejsbuk obavestio o devetogodišnjem poznanstvu sa Džasti. Devet godina? za 9 godina se može svašta uraditi ako postoji volja i kvalitetno društvo, o psihi da ne govorim. Neko to povezuje sa srećom a sreću treba zaslužiti i ne biti sumnjičav prema njoj. Ona postoji ali moraš biti iskren i pošten prema životu, prema sebi, prvenstveno i prema supratniku. Niko ne mora reći da to možeš uraditi sam ali je udvoje mnogo lakše. Lakše je prebroditi nevolje i nesreće. Deliti dobro je OK i razumljivo ali podeliti sa nekime loše, e, za to treba imati herca.
Svi mi, gradimo masku u fazonu, sve je OK i super pa čak i pad, prikazujemo samo kao jednu vrstu leta. Ne možemo sa svima podeliti mračne tajne, neke moraju ostati i između 4 zida ili isključivo za sebe.Ljudska smo bića i svakoga, ponešto tišti. Istresimo sopstveni jad, biću kojeg volimo i poštujemo, bez obzira da li će on to razumeti ili ne. Ako ništa drugo, istresli smo to iz sebe a to je jedan veliki pomak ka isceljenju.
Malopre me nazvala ćerka i najmlađi unuk pa su mi misli malo skrenule u nekom drugom smeru od osnovnog. Jebiga, kada sam razbacan na sve strane. Sve u svemu, proširio sam veš iz mašine za pranje, oprao kantu za smeće, izbacio smeće, popio par kafa, srkućem čaj od jagode, mazim Lea. oprao suđe, zalepio raku između elemenata, idem da naoštrim noževe i pauza za ostatak čaja i mršenje muda dok ne budem trebao da idem po Džasti, povešću i Lea da joj se obraduje kada je vidi a i Džasti će biti srećna kada ga bude uzela u naručje.   

Osamdesetih, ne znam kakve. koje vrste transakcija i trampe sam nabavio "crmački vokmen" JVC i pozamašnu količinu kaseta. Kupovao sam prazne kasete C90 BASF ili Maxell, išao kod drugara da na njegovoj liniji koja se sastojala od Körting risivera, Thorens gramofona, SONY duplog deka i KEF zvučnika. Dok je drugar drkeljisao nešto po kući, ja sam punio kasete pesmama po izboru iz ogromne količine LP-a. Nisam presnimavao cele albume, nego sam sebi snimao pesme po izboru. Bio je to dugotrajan posao. Jedini album koji sam presnimio je bio 461 Ocean boulevard od Erik Kleptona.  U blizini knjižare gde sam radio, postojao je Vojvodinakomision a tamo se prodavala, zaplenjena carinska roba. S vremena na vreme sam navraćao u tu prodaavnicu jer su imali što nije postojalo ni u jednim radnjama.  Jednom sam nabasao na crni "đubretarac" po nekoj smešnoj ceni, posedujem čak i sliku, no, reč je o muzici. Zaplenili su gomilu snimljenih audio kaseta.  Prva kaseta koju sam kupio je bila od Džo Kokera-Night calls. Uleteo sam u minus i pokupovao oko 80% kaseta.  JVC je išao gde god sam išao i ja. U platnnenoj vojničkoj torbici sam imao kaseta da napravim žurku gde god saam se našao. Autorevers je adio besprekorno i ponekad je po par puta prevrnuo kasetu dok neko nije ukapirao da se non-stop vrti jedno te isto. Video sam neku sliku sa takvim vokmenom pa sam se setio JVC-a.
Đubretarac je skončao u Beogradu, nakon jedne pijanke.

Ima tu i rznih sranja, dela zbilje, dela fikcije ili nečega, kako sam ja to osetio i doživio. Ništa mudro ili pametno da posluži nekome za nauk ali se nađe dosta toga, zarad staviti prst na čelo. Neko bi mi stavio nešto drugo na čelo, pištolj, kurac(da izbijem oči) ili nešto što nema nikakvog smisla ili se ne rimuje ni sa čim.
Osrastao sam uz Leteći cirkus M.P- pa tako doživljavam, posmatram ovaj svet a smisao za humor ne odudara od toga. Ko je shvatio, shvatio je a ko nije, neka se ne trudi, ništa neće izgubiti.
Nedelja je pa još radni dan, gdećeš više da se sjebeš. Malo-malo pa bacam pogled na sat. Jes' za nikoga ne zanim da li ću doći u pola 3 ili3 ili 5. Nedelja nije zadužena za rast trave, nego za zajebavanje radnika. Nedelja ima i dobrih osobina, inače ne služi ničemu, osim dokoličarima. Dokoličari obožavaju nedelju za sređivanje svega i svačega. Šetaju, donose odluke o dijeti, ostavljaju cigarete, alkohol, drogu, suparnike, koćne ljubimce i misle da će od ponedeljka ostatak svog života, posvetiti isključivo sebi. PRC, obilat nedeljni ručak će im pokvariti planove pa će leći i zauzeti omiljenu pozu i kada odremaju, jer je nedelja zadužena za dremku posle ručka, popiti kafu, uključiti TV, izdrogirati se nejnovijim vestima i leći na počinak. Jutro će im izbrisati sva moguća, nedeljna planiranja a prvo "dobro jutro" sva ostala razmišljanja. Nabacio sam nove cvike za daljinu pa me boli paja za ostatak atmosfere. Mogu sa njima da hodam, snalazim se u prostoru, malko čitam, čsk i da vozim.

Nikada nisam gotivio Alan Ford, strip a nisam se ložio ni na ExYU grupe. Slušao sam bluz i džez a na stripove sam se palio na Astroiđane od Paheka i Kerac je imao dara za humor. Bili the Pljuc mu je bio haj. Tarzan je bio pun sitnih detalja sa zajebancijama. Jaccoviti, takođe, sa svim svojim salamama, olovkamai kockicama za jamb, ubačenim u svaki frejm stipa, Franquen sa Gastonom i Marsupilamijem, Uderzo i Goshini sa Asterixom su daleko odmakli od Alan Forda. Od karikaturista se isticao Unger dok mi je Lasalvi sa sexy humorom, bio prenaporan. Elem, što se tiče stripova, zaista sam imao pozamašnu kolekciju. Stripoteka, Spunk, Gigant, X100, Lunov Magnus strip...
Elington, Davis, Coltrane, Jaco, Jarrett su mi bili vrh a Clapton, Waters, BB, što se tiče bluza. Čak je i to zauzimalo deo sobe.

Juče me prošla nadrkanost na sveopštu situaciju. Prekjuče sam pokušao da pišem u rokovnik a već sutra nisam uspeo da pročitam napisano. Aj što mi mozak izvetrava, slova mi izvetravaju.
Malopre sam prvi put bacio pogled na sat. Kako se bliži 3 popodne, sačekaću Džasti pa je vodim na ručak. Da li da je sačekam sa nekim cvetom? Ma joook. Dovući će kući dobijenog cveća, dovoljno za venac nekom državniku. Traži saksije, flaše, prigodne posude za izlomljene karanfle i na kraju će završiti na terasi. Pre dva dana sam uspeo da burazu čestitam rođendan. Uvek sam mu omašio datum,mesec. Prošle godine sam mu 7 aprila čestitao rođendan. Nekako sam se ufebruaru setio da mu se bliži rođendan pa sam proverio, nazivajući sestru. Brže-bolje- jače, utefterio sam u telefonski podsetnik i to na 5:30 ujutro sa ponavljanjem u 6:30, 7:30pa sam ga probudio oko 9 sati.
"Oooo brate, pogodio si. Znam, zvao si Olgu."
Par dan kasnije mi je palo da ga nazovem i pitam da li mu je Endži (jedna od bivših cura) napravila doboš tortu. Neka, za Uskrs idemo za Suboticu pa ću u poslastičarnici "Ravel" ili "Bodiš" kupiti parče doboš orte. Znam da će buraz pokušati da prcne apropo Endžike pre Džasti ali Džasti zna za tu vezu i epilog jer joj je kuma ispričala Endžikine osobine pa će buraz ostati bez materjala za zajebanciju na tu temu. Kao i Dančo, pokušava Dodika ubaciti u priču ali ga Džasti poklopi sa jednom rečenicom.
Dok sam pisao ove redke, pustio sam Lea na terasu a kako sam otvorio vrata, Neko paperje je poletelo uvis pa sam odlučio da usisam stan špto sam i uradio. Nakon ponovne kontrole prolaznog vremena, skontao sam da ću stići oprati suđe, oribati šporet, istuširati, kasnije izbaciti smeće i stići po Džasti u 15 časova a zatim, odvesti na ručak. Jebemmuzeca, valda jednom godišnje mogu glumiti džentlmena.

Ulica Jerneja Kopitara se zavrđvala sa ulivanjem u Ruđera Boškovića. Kraj Boškovićeve ulice se završavao ulivanjem u Filipa Kljajića.. U to vreme, trotoari su bili, popločane cigle a cesta je bila izrovana gde se u sušnim periodima napravila fina prašina, čak i po 5cm. Bošlovićeva je imala neki pd 3-4% pa kada je padala kiša, sve se slivalo do Kljajićeve, idealno mesto za puštanje palidrvaca i praćenja istih. Imao sam seki sivi bicikl. Ram, volan, sedište, pedale, volan, lančanik direktno povezan sa zadnjim točkom. Nema kočenja. Obožavao sam da se sjurim trotoarom niz Boškovićevu, truckajući se po ciglama pa sam neretko završavao u drvenoj kapiji kod Matkovićevih. Pune gume su ublažile udarac a kada nisu, završavalo se sa posekotinama i modricama. Babika oliže palac, pređe preko rane i kaže magičnu rečenicu: "Na keru sve zaraste." Prva pomoć se sastojala od pljuvačke, lista bokvice, čuvarkuće i kuhinjskih krpa. Čare je koristio pucval iz radionice. Bio je tu i "svečanih" zavoja iz mamine krojačke radionice ali retko, to se još moglo koristiti za nešto, ipak je nov materijal. Nismo imali štitnike za kolenai laktove, kacige i ostale papazjanije, jer da smo imali, napravili bi nešto što se kreće brže od zvuka. Čak i kao klinci, znali smo gde alat stoji i kako se koristi. Napravili smo vazdušnu pušku od aluminijumske cevi sa rashodovane antene ya mađarski TV program.Jednom prilikom nakon zaustavljanja kod matkovićevih u kapiji, bać Bela je se sa svojim špediterom koji su vukli dva konja, zaustavio, sišao sa kola i prišao mi je.
"Ubićeš se derane, nemoj to raditi. Da sam malo brže iš'o, natrć'o bi na konje il' kola, ccc"
Podigao me je sa zemlje i stavio na jednog od konja. Pomazio sam mu grivu i kratke dlake. Miris konja mi se ya sva vremena urezao u pamčenje kao jedan od najlepših mirisa koji sam osetio. Kasnije su došli bela "Nestle" čokolada i "Milki Way". Još malo kasnije "Vaginol" , koji mi najviše prija.   

Malopre sam opisao jednu tragediju poznanika. Mnogo poznanika je diglo ruku na sebe a usput poveli još nekoga. Te događaje sam u neku ruku stavio na led i samo u krajnjoj nuždi se prisetim događaja i to je sve. Ni lik, ni delo, ni bilo kakav kontakt ni komunikaciju da sam imao sa njima.
Inače, nisam imao mnogo prijatelja. Kada sve saberem, možda 2-3. Kuma, drugarica od najranijeg detinjstva, Čaki, njemu sam već napisao par redaka, Vule, drugar od 1975 godine, od 1980 i neke živi u Sloveniji, oženio je curu iz BN pa četo navrati i uvek se javi da popijemo po pićence. Kanz(Henšo), drugari od 1983. Upoznao nas je jedan drugar sa kojim je Henšo raskrstio zbog uzajamne netrpeljivosti ali on i ja imamo neku zajedničku crtu. Svakom od njih sam poznavao roditelje a i oni su moje. Sa svima njima, održavam kontakte. Bilo je tu i tamo par drugara sa kojima sam jedno vreme bio nerazdvojan ali sve ima svoj kraj. Među vama postoji par drugara sa kojima mogu otvoreno razgovarati, podeliti dobro i zlo ali treba proći još malo vremena da bi se to moglo nazvati prijateljstvom. Prvi koraci ka pravom i dobrom prijateljstvu su urađeni sa obe strane.

Sve mi se čini da više neću pisati na nijednu temu jer su ovde obuhvaćene sve teme. Aktiviraću i "Space dnevnik" John Doe-a. Gomila papira za firkanje i lepljenje sličica. Niko me više neće upozoravati da je off topic. Iznosiću svoja naklapanja i libo me racku. Ako se neko pronađe u mojim žvrljotinama, to je namerno. Sve što budem firkao je moje mišljenje ili neka od mojih fikcija pa ni.com ništa.Možda i ne budem u pravu za neke stvari ali me i zato libo racku. Svakome ostavljam pro100ra na mojim žvrljotinama da me opanjka i da uloži žalbu na moje izdrkavanje. Pauza uz lagani ritam.

Sanjao sam da sam pogledao na sat i da je bilo oko 6 izjutra. Skočio sam k'o oparen i probudio Džasti da je zakasnila sa ustajanjem. Ona je takođe skočila iz kreveta i pogledala u sat na mobilnom telefonu i smireno rekla da je 02:13. Pokrila se preko glave i nastavila da spava. Uključio sam TV i gledao Pitch blask sa Vin Dizelom ali sam poanovo zaspao. Džasti me je probudila sa kafom u 05:15. Izvinio sam joj se a noćno buđenje. Ostatak dana sam proveo u blagom poluludilu a bilo je i hladno. Kada sam se vratio u stan, uvalio sam se u krevet i zadremao. Osetio sam neku blagu groznicu. Predpostavljam da me je sustigla hladnoća na poslu. Sada sam skuvao sebi čaj, popiću Nalgesin, utopliću se i overiti propušten san.

Jebe me buđnje posle ponoći. Budim se oko 3, pola 4. Budem budan oko 10-ak minuta i posle zaspim i čini mi se da bih mogao spavati do 9 ali se onda oglasi alarm u pola 6. Danas sam trebao ustati oko pola 7 a probudio sam se oko 8. Nikako da uskladim vreme sa bioritmom. Želja mi je da se naspavam preko noći. Džaba izbegnem spavanje popodne, savlada me spavanje posle 20h. Zadremam pa se probudim i taj rad. After midnight, repriza.

Posledna nedelja u mesecu pa još radna. Naka, surta je 1. maj pa ćemo da započnemo i taj mesec, radno. Ko šta radi, ja radim. Nakupovao sam piva za sutrašnje roštiljanje a i sekira me čeka u prikrajku, kao sijaset baštenskog alata. Da, Džasti i ja posle mog posla, idemo na hacijendu gde ćemo okopati posađen krompir i posaditi luk. Na hacijendi ima dosta posla oko košenja trave, yreba pokupiti granje i grančice posečene za svetog Trivuna. Posla ima za par dana ali kako sam od prekosutra dva dana slobodan što se tiče radnog mesta, srediće se.
Drago mi je što sam video Astru putem video poziva. Želim joj što pre potpuno ozdravljenje.

Danas za doručak, ulovim dve paštete. Jedna je "Argeta" , druga "Carnex". Kao u dominama duplo golo, tako je ovo duplo sranje. To je emulzija nepoznatog porekla i nepoznatog sadržaja. Jetra se pominju, samo što mi idnu na njih. To nije videlo džigericu. Do služenja JNA, poznavao sam paštete od 29.Novembra.  Jetrena, lovačka, sa šunkom i u crevu. Sve su imale svoj specifični i raspoznatljivi ukus. Tačno si prema ukusu, mogao da pogodiš koja je koja. Ovo danas je sve, samo nije pašteta. Nikako da smognem snage da probam "Humus" a verujem da neću ni smoći, osim ako mi ne uvale pa se iznenadim. Svojevoljno na sebi pristajem na experimente, isključivo u medicinske svrhe.
Da, nakon ispisaivanja ovog nedela, setih se da ga nisam završio onako, kako sam ga zamislio. JNA, "Mitros" je pravio paštete a la Novembrova šunka. Izuzetak ukus i tekstura. Nekako u bližoj budućnosti ću da se posvetim pravljenju pašteta. Ne sećam se da li sam na bačkom ručku napisao recept al' me mrzi da se ponavljam. Prvo moram da nabavim kvalitetan pribor za izradu a to je neki jači blender (seckalica) za meso.
Toliko o tome.

Nedelja, radna a u podne je venčanje. Znači, trubači i već pomalo, pripiti svedoci. Nevenka će odraditi svoje i završnim citatom od Duška Radovića, sklopiti privremeno primirje. neka se vole u startu a kasnije, šta im Bog da. Juče je jedna došla, zapamtio sam je od prošle godine jer je imala neku provokativnu venčanicu i nekog izabranika za kojeg sam slutio da je samo prolazna vežba. Vraćala je prezime na fabrička podešavanja. Kasije sam fotokopirao rešenje o razvodu, a mesto razvoda je bio Hanover. Znači, sve što su dotakli, uspeli su razjebati. OK, potrajalo je skoro celu godinu a ne verujem da je bilo više od nedelju dana zabavljanja. Ne znam ko je koga navukao na brak ali mi se čini da je uvek muški okidač za sklapanje braka, eventualno, trudnoća.
Zašto kažem muški greh?
Često se dešava da jedan ili dva sexa, podstiču muškarce da razmišljaju o čvršćoj vezi.
Iskreno, lično mi se desilo prvi put. U startu sam posle orgazma, zamislio kućicu u cveću i travu oko nje, ljuljaški sa balavurdijom i slične primisli.
Ne verujete?
OK, ni sam sebi ne verujem al' mi simpatično zvuči glupost u vezi muškaraca. Možda je istina moja tvrdnja a možda i nije. Bio sam zreo za brak nakon vojske i mislio sam da tako treba al' PRC, nisam bio zreo. Ubrala me je sa svim svojim nedostatcima a ja sa misio da to muškarac treba da izvede na pravi put. ili nisam postupio kao muškarac ili me zabolelo spolovilo da uzgojim tu vezu. Onda sam shvatio da me glupi, bezobrazni, zlobni, pohlepni i ini, negativni ljudi, izuvaju iz cipela. U narednih dvadesetak godina sam utvrđivao gradivoa al' opet PRC.Slabost prema jednom trenutku dobrote me je pomela u razmišljanjima pa sam se opet zajeb'o. OK, opet sam oprostio sebi svoju nemuškost i narednu deceniju posvetio ličnom usavršavanju. Osim pozitivnosti, naučio sam i niže osobine ljudskog ponašanja. U upoznavanju sam susreo osobu koja mi je utvrdila prave vrednosti. Pola veka sam učio, pola veka sam na neki način, protraćio upoznavajući sebe i utvrđivanju sopstvenih normativa. Jebiga, nikada nije kasno (da se voli strasno) da se dvoje upare. Nakon deset godina, smatram da ne postoji razlog da se ponovo uči i sabira. Što smo potrošili vreme na utvrđivanje, šta ne želimo, to je najbitnije od života.
Šta ne želim je pravo pitanje za svaku osobu.
Šta volim je glupo pitanje a još gluplji odgovor.
Prestao sam biti tolerantan i odmah iz sebe izbacim nezadovoljstvo. To je isto jedna od ključnih stvari za sve koji me okružuju. Da li ću to izreći na obiljan način ili kroz sarkazam, ironiju, zavisi od slučaja i okoline. Godine staža, sede u bradi i kosi mi to odobravaju.
Duvani mi se i zato,
Smrt fašizmu-sloboda narodu.

U životu sam se susreo sa gomilom čudnih likova. Čudaci su me okruživali pa sam se ponekad upitao da li sam ja možda čudak jer se nisam nikako uklapao u njihove sfere. Prema mojim merilima, čudaci su bili okupirani sopstvenim egom, raznorazni vernici, koji su promovisali svoju veru, razni sadisti, mazohisti, razni muvatori svega i svačega pa sam se zaista upitao gde li grešim u sopstvenim stavovima. U tom preispitivanju, očas prođe pola veka. Malopre se setih jedne osobe koju sam pitao za neku ulicu a ona mi je odgovorila da posmatra svaki izlazak i zalazak sunca i da će joj prilikom autopsije, telo mirisati na cveće i da bi volela videti izraz patologa, kada je bude otvorio. Nisam je upitao za recept jer me savršeno boleo razmožavajući organ za patologovu facu. Okrenuo sam se od cveća i upitao za pravac, sledećeg prolaznika. S obzirom da je otključavao kapiju od jedne kuće, prilikom postavljenog pitanja, promrmljao je nešto nerazumljivo i pozvao me je u dvorište. Zahvalio sam se na pomoći i bržr-bolje, odšetao naredni kilometar.Bio sam znojav kao taliban i vukljao sam neku aktovku, prepunu nekih faktura. Na ovo pisanije me je ponukalo Kareušino mišljenje u nekoj TV emisiji. 'ladno sam preskočio taj vido klip, jer me ne zanima njeno mišljenje o bilo čemu. Šta vašarska polupevaljka misli o globalnom zagrevanju me ič zanima. Ko joj pridaje, bilo kakav značaj? Ko pridaje značaj, bilo kakvoj estradnoj ličnosti, njenim mišljenjima i njihovom životu? Tumbajući po sopstvenim mislima, došao sam do zaključka da samo osobe koje nemaju lični život i koji se slade, tuđim excesima, pokušavaju da žive njihov život. To je kao kada se čita neki krimić, stavlja sebe u ulogu glavnog inspektora. Bolesno! Opet se pitam da li sam možda, pogrešno orjentisan?