Men's talk
... tužna priča, kuvano vino, pesma, smeh, suze... besan sam... ne mogu da pomognem... ne smem da utičem... najradije bih nekog ubio...onomad su me naučili kako se to radi...
...dva balvana prave pičvajz u polupraznom busu... dogegam se do njih ...
-momci, smirite buve-
... prvi je skapirao u sekundi da ima posla sa ludakom... uhvatio je drugara za rukav... seli su, izvadili mobilne i počeli da onanišu po njima... turbo folk... s vremena na vreme su bacali pogled u mom pravcu...
... otišao sam kod Mr.Džija...
-imam fenomenalno portugalsko vino... ostalo je još malo... odoh da spremim špagete-
...vino je zaista bilo fenomenalno... naslonio sam se na dovratak od vrata kuhinje i posmatrao kako čarobnjak za hranu, baca čini u šerpicu sa umakom... u kratkim crtama mu ispričah dodađaje od malopre... više sam za sebe glasno sabirao utiske, nego što mi je bilo do priče...
-dodao bih još malo belog luka... beli luk mora da da dominira u ovim orgijama-
... izvadio je još dva čena belog luka koji su skončali sa par provlačenja preko trenice...
... mišići na vratu su mi se počeli opuštati... naše muške priče... obojca volimo da kuvamo, kada imamo kome... priča o staroj o sadašnjoj ljubavi... priče o deci... pa opet o kuvanju... rezimiram...
- muškarci bolje kuvaju, zato što to rade sa puno ljubavi... dodaju začine instiktivno... jače umeju da vole... žene to rade proračunato, po receptu... supena kašika ovoga, 120 grama onoga, pola šoljice ovoga, prstohvat onoga i žličica Vegete... do kurca-
... smeje se...
-u pravu si-
... znam da sam u pravu, imam dovoljno godina... skapirao sam na koji način to funkcioniše... 'bem ti ljubavnu kuhinju... opet sam se ispekao... jebiga, ne volim da koristim rukavice...
... otvorili smo flašu konjaka... par aperitiva pre špageta... ma, pričale su sedam jezika a osmi su natucale... posle klope sam se izvalio u fotelju i drmnuo još par komada plemenitog pića... ćao-ćao...
... prijala mi je kratka šetnja do stana... uvukao sam se u krevet i sklopio oči... dalje se ne sećam...
xxx
Đole je umro 2020.
Otvoreno pismo administraciji foruma:
Draga administracijo, imam problem sa članom Eugen Grafvajer. Naskače me i zaskače na skoro svakoj temi i jebe me k’o sansku kozu.
Ja sam dugogodišnji član ovog foruma i smatram da sam najviše doprinela u popularizaciji ovog sajta, čak i od samog osnivača. Džedžim na forumu skoro 24 sata svakodnevno i uspela sam da prebacim 98.76% vikipedije, 84.23% jutuba a zbog tajnosti identiteta, mažnjavam slike sa fejsbuka i lepim ih kao svoje.
S obzirom da nema opcija za lajkovanje, iza svakog tuđeg posta, ostavim: „joj kako je lepo“ ili „baš sam i ja to mislila“.
Evidentno je da imam najviše postova na ovom forumu i stoga smatram da sam jedino ja relevantna da iznosim mišljenje o pojedincima i zato tražim da se Eugen Grafvajer sankcioniše i kazni najstrašnijom kaznom za jednog forumaša a to je DOŽIVOTNI BAN!
Oprostite što galamim ali se ovo više ne može izdržati. On nikada nije napisao ništa pošteno, lepi neke sličice i cilj mu je da sve zajebava i samo tu nešto kao ovo-ono.
Užas jedan, dva i tri.
Vaša, do groba odana i zahvalna Lana-PRC
BALERINA
Rekla je:
"Kad porastem, biću balerina, kao što je bila moja mama.
Postaću dama i udaću se za svog baletana."
"A, je l’ mogu ja da budem tvoj baletan?"
"A, je l’ umeš da se ljubiš?"
"Umem!",
rekoh i poljubih je u obraz.
"Ne tako!"
"Nego kako?!"
"Onako filmski!"
"A, to ono kao bajagi..."
"Me ne, izistinski"
"Izistinski!?"
"Da, izistinski."
"Hajde, pokaži."
"Važi. Zažmuri prvi i otvori malo usta."
"A ti?"
"I ja ću svoja, pa kad ih prislonim na tvoja, a ti se onda isplazi."
"Ma, neću da se plazim! Na šta to liči?!"
"Pssst, ne viči! To se tako radi samo. Hajde, dodji da probamo."
"Hajde."
"Hej, stani, ne tako jako!"
"Pa kako?"
"Polako, evo, ovako!"
I onda se ona meni prva isplazila.
Pa ja njoj.
Pa opet ona meni, ja njoj, a onda istovremeno jedno drugom,
sve dok nam se jezici nisu dotakli.
U početku malo stidljivo,
kao da se ispituju a onda sve hrabrije i smelije,
počeli su da se dodiruju, da se gurkaju i da se igraju.
I mogli smo tako da se plazimo, ko zna do kada,
samo da smo imali dovoljno vazduha.
Prestajali bi tek tada, kad počnemo da duvamo, jedno drugom u usta.
Tada bismo se razdvojili i raspravljali ko je prvi počeo da diše.
Hvatali bismo jedno drugo za nos
i takmičili se ko može bez vazduha da izdrži više.
"Pazi, ne sme da se vara i da se diše."
"Znam"
"Ti dišeš!"
"Ne dišem!"
"Lažeš!"
"Ne lažem, majke mi!"
Malo je falilo pa da se onesvestim.
Pred očima mi se pojavilo nekakvo plavilo, al' nisam hteo prvi da popustim.
Posle me je sve do uveče jako boleo nos.
I tad, a jos kao dečak, shvatio sam da kad se voli, mora i da boli.
I tako smo se mi plazili, duvali jedno drugom u usta,
vukli za noseve, čitavih nedelju dana,
sve dok nas slučajno nije zatekla, jedna starija dama
a koja se i inače brinula o njoj i razdvojila nas.
Da je zauvek, to tada nismo znali.
Nismo se čak ni pozdravili.
Sutradan, zajedno sa drugom decom, jurio sam za kolonom cirkuskih kola,
koja je napuštala naš grad.
Mahali smo onako trčeći i gurajući se i spotičući jedno o drugo, vikali smo u glas:
"Dodjite i opet kod nas!"
Mahala je i ona i brisala suze s lica.
Meni je podrhtavala vilica ali sam morao da pazim da me ne primeti neko.
Hteo sam jos jednom da joj se isplazim, ali ona je vec bila daleko.
Ne znam zašto ali toga dana, kod nas je padala kiša.
Al nije ni bilo baš nesto puno sunca.
Bila je samo neka čudna tišina i praznina.
Kao da je sve ono što je lepo, otišlo zajedno sa njom i cirkusom.
Ostala je samo jedna livada, ugažena trava u obliku kruga i tuga.
Ponekad, kada se zateknete tamo, negde izvan grada,
ako li malo slušnete, čućete dva razdvojena dečija srca,
kako se jure, dovikuju i traže da se ponovo spoje,
duvaju jedno drugom u usta i da se plaze.
Još uvek obilazim cirkuske šatre, tražeći svoju balerinu
i ako je ikada budem sreo, pitaću je samo jedno tada:
"Koliko dugo može da izdrži bez vazduha?"
Ja, evo, sve do sada...
Nepoznati autor. Možda i jeste al' ga ne poznajem.
Vavo kanda fortas
… sinoć... ulazim u autobus 45... 20ak roma... žene drže bebe u naručjima a muškarci, neko pored svojih žena a par njih sede na sedištima i ćaskaju... trojca imaju ''plišano šeširo'' i naravno brkove a la Klerk Gebl... gledam jednog od Klerkova... nekako mi je poznat...
-Menđi-
... pogleda me Klerk začuđeno...
... zabavište, tamo negde, 60 i neke, osnovna škola do 70 i neke a i JOPO (9. i 10.) razred... experimenti su se uvek radili u Vojvodini... družili smo se od malih nogu... Amerikanac u Prizu, Tarzan u Njujorku... belac u Harlemu... Menđika, obojeni među belima... stanovao nekih 500tinjak metara od mene, u kući od nepečene cigle ''valjak'' pored fudbalskog igrališta ''Bačka''... kuća sa najlonima umesto stakala na prozorima, ćebe umesto vrata... nikada nisam ulazio unutra da bih znao ostatak enterijera... exterijer je dovoljno govorio sam za sebe... imao je 2 brata, Bandiku i Duleta i 3 sestre, Ruža, Dragana i Milena... 'bem li ga... jedino su mu sestre i Dule imali srpska imena... majku sam im poznavao, onako, iz viđenja... otac se nije niti pominjao niti znao... u to vreme nioga nije interesovalo... samim tim što je bio u Harlemu, đaci su ga svakodnevno maltretirali... stariji brat od tetke i ja smo ga uspeli nekako odbraniti od onih koji su hteli da primene silu... nisam ni Rambo niti Stiven Sigal ali nisam ni Kačiji Mašalj... zaštitu je dobio kada smo nas dvojca počeli da treniramo fudbal u ''Bački''... s obzirom da je stanovao tik do igrališta, lako mu je bilo da sa provuče kroz drvenu ogradu do terena... igrao je ''beka'' a ja ''levo krilo''... skrljao me jednom na treningu i plakao mi je da mu oprostim... nije bilo namerno... kupio me je za par iskrenih suza... posle toga, ''Bačkisti'' su ga takođe stavili pod zaštitu... Menđika je zaista bio drugar... fudbalsku karijeru je završio na utakmici protiv ''Vinogradara''... izderali ga kožnim kramponima... u to vreme, Roko Francišković, sarač, je održavao kopačke... eeeee... nije bilo zamenljivih krampona... ''zumbalicom'' je od goveđe kože pravio krampone i ukucavao ih sitnim ekserčićima... dešavalo se da ekser probije đon od kopačke pa si morao da ubaciš još jedno parče kartona ili filca da te ne bi bockali ... pre par godina, kada sam bio u Subotici, posetio sam fudbalski klub... neverovatno ali miris svlačionice se nije ništa prmenio... miris starih kopački...
...posle aktivnog bavljenja fudbalom, nastavili smo da igramo ''ševe na male goliće''... nedeljom, kod crkve u praku... bile su to igre bez granica... na sredini terena su bila dva drveta...misliiim... sve je to imalo svoje draži... nama to drveće nije smetalo... (džukele su posekle to drveće , kao, kultivisaće park... aha)...
... nekako, posle vojske, putevi su nam se razdvojili... otišao sam na more da radim... tamo sam upoznao buduću suprugu...
... čuo sam da se i on oženio i odselio u drugi deo grada, zaposlio se i da ima šurnajs' dece...eto... i prođe očas 20ak i kusur godina...
... Klerk se izbeči... razvuče osmeh i skoči...
-StevojeboteBogjes'toti?-
-ne izgovaraj zalud ime Gospodinovo-
... tu ti se nas dvojca uhvatimo u klinč i izljubimo na zaprepaštenje ostalih prisutnih ...
-jebotepatakotkudtiovde-
... u kratkim crtama mu rekoh otkud ja u BG... pitam njega... sredinom 80ih, uhvatio ženu ''in flagranti'' i malo je izbo nožem... odrobijao par godina i kao pravi nomad promenio lokaciju... pokaza mi prstom na jednu ženu koja je držala u naručju bebu... upoznah se sa Rukijom a ostatku rodbine samo mahnuh..
... razmenjasmo brojeve telefona... sišao sam u Glavnoj kod pošte... mahnuh mu sa stanice a on mi mahnu mobilnim i prisloni ga na uvo... pročitah mu sa usana...
– čujemo se-
...popeo sam se u stan... nazvala je ...
- idem prema autokomandi... javim ti se kada budem na minut od tebe-
... otišao sam da se istuširam a u glavi mi je muzika tiho svirala...
...đelem, đelem...
Čiji si ti, mali? ...odakle početi?...rođen sam ’61. u 5 sati sbajle , zima, sneg do pasa, barem mi je keva tako besedila...sećam se da smo se selili par puta, sve dok se nismo doselili u kuću gde su živeli Babika, Dedika, teta Cuka, pradeda(po majci), i tečo Stipan...tu su bili još buraz i šveca ( iz kevinog prvog braka)...ćale 60 i neke, odlazi za švabiju...pojavljuje se za Božić i Uskrs a za vreme zimskog i letnjeg raspusta, idemo keva i ja kod njega...keva je bila gluhonema , ćale je jedva govorio srpski a ja mađarski...super kombinacija...naučio sam jezik znakova, par reči mađarskog, par reči nemačkog...divno smo se slagali i razgovarali...kod kuće je bilo uvek onoliko koliko treba...zimi su se pravili disnotori (svinjokolji), na jesen ostavljala zimnica, pun špajz i pušnica...malo po malo, starija generacija je počela odlaziti na večni počinak...prvo je umrla teta Cuka, slepa žena...od nje sam naučio da se pomalo služim Brajovom azbukom...teča Stipan, livac po zanimanju, sa gomilom mesinganih i aluminijumskih ukrasa, se ponovo oženio i otišao u nepoznatom pravcu...pradeda, njega se ne sećam, otišao je prvi kada sam imao dve godine...imam neku fotku, slikanu negde pred Uskrs...pradeda, jagnje i ja...jagnje je prvo otišlo Bogu na ispovest...dolazimo do mog senseija Dedike...visok čovek, krupan, crni brkovi, guste obrve(češljale su se četkicom za zube, posebno namenjene samo i samo toj svrhi)...željezničar u penziji, činovnik, obrazovan čo’ek...vodio me u šetnje, na fudbalske utakmice, konjske trke, usput mi pričajući o svemu i svačemu...jednog ga dana “uvatijo vitar” (šlog)...nije više mogao da govori i posle sedam godina se oprostio od Nas...nekako se u to vreme, ćalac vratio iz švabije...počeo se aktivno baviti streljaštvom...lovac, republički sudija, takmičar, kuća puna pušaka k’o u kasarni...naučio sam da pucam, mada me nikada nije Bog-zna kako privlačilo...zaposlio se u jednoj firmi koja je radila na terenu u svim delovima SFRJ...viđao sam ga opet samo za državne praznike i svece...u kući se počela osećati napeta situacija čim je boravio u njoj...moji su se razveli kada sam imao 16ak godina...razvod me nije pogodio jer nikada nisam imao osećaj zajednice...buraz se oženio, sestra udala, otišli su svako na svoju stranu...na kraju balade, u kući smo ostali keva, Babika i ja ...kada sam imao 10ak godina, lekari su joj davali josh 3 meseca života...izborila se (u to vreme) sa opakom boleštyu,,,blaga?, oštra?...ni jedno ni drugo...savremena žena...skroz...svojevremeno je bila predsednik saveza gluvih Vojvodine...aktivan član.... uvek u toku, uvek sa mladima, prenosila je svoja iskustva na mene...sa 16 sam prvi put sam sâm išao na more..."kada ćeš se vratiti?" pitala me..."kada potrošim novce al' pre početka školske godine"...."pazi gde ga stavljaš i piši mi"...poznavala je celo moje društvo, svi su je voleli...koliko puta sam čuo:"keva ti je super, da je moja barem takva"...kao dete je dobila "fras" i od toga ogluvela...poslali su je u Zagreb, gde je završila školu za krojača....umetnička duša...još i danas imam slike Ilice, Dubrovnika, Rovinja, koje je slikala vodenim bojama...takva je bila i u svom zanatu...uvek smo bili obučeni po poslednjoj modi(dok sa 14 nisam otkrio RIFLE)...bila je izuzetna žena...Babika (baka, mamina mama)...sitna žena, oštrog jezika, degustator u subotičkoj pivnici pre drugog svetskog rata, kasnije domaćica, naučila me je kako se spravljaju vina i rakije...posenilila i umrla 80ih godina...ostalo mi je u sećanju, kada sam bio u vojsci...jedno jutro, dežurni oficir mi reče da imam posetu...kada sam prišao prijavnici, video sam Babiku kako zvera na sve strane...oslovio sam je, pogledala me je a onda je kroz sav mogući kreč izleteo osmeh "Stevice"...umrla je 03.05.1987. u 15,25...keva se ponovo udala za Jovu...Jova genijalac, nepismeni-homonumerus....satima je znao da ispisuje raznorazne loto sisteme...da, ja u to vreme, više nisam stanovao u toj kući...imao sam svoju porodicu...keva je poginula u saobraćajnoj nesreći 27.03.2003. u 10,30...na žalost, video sam je onako izlomljenu kako leži na krevetu....nisam je prepoznao....ponekad, kada odem u Suboticu, prespavam kod ćaleta....nemam šta da mu kažem a nema ni on meni....sestra mi je čestitala rodjendan pre dve godine a burazera sam čuo.....davno....nađemo se na kevinoj misi svake godine...ni oni nemaju šta da mi kažu...eto... 18.01.2007. Romance-Cafe, tema: "Čiji si ti, mali?" Temu je postavila Greenisgoodforeyes xxx Greeny je umrla 2008.  |
Нема коментара:
Постави коментар